#psiholog #psihologija #psihoterapeut #psihoterapija #san #dusa #umor

„Kada sam postao psiholog, počeo sam da primećujem drugu vrstu favorizovanja, a to je koliko više vrednujemo telo od uma. Trpimo psihičke povrede čak i češće nego fizičke, povrede poput neuspeha ili odbacivanja i usamljenosti. One se mogu i pogoršati ako ih ignorišemo, i mogu drastično uticati na naše živote. A ipak, iako postoje naučno dokazane tehnike koje možemo koristiti da tretiramo te psihičke povrede, mi to ne činimo. Čak nam ni ne pada na pamet da bi trebalo. “O, depresivan si? Samo se trgni, sve je to u tvojoj glavi.” Možete li da zamislite da kažete to nekome sa slomljenom nogom: “O, samo se trgni, sve je to u tvojoj nozi.” Vreme je da zatvorimo jaz između našeg fizičkog i psihičkog zdravlja. Vreme je da ih izjednačimo, kao blizance.“ ~psiholog Guy Winch

Svima koji slave (i onima koji ne slave) Želim: da vam i srce i kuća budu puni ljudi. Da u novčaniku nose vašu sliku. Da vam dosade izobilje i raskoš. Da spavate s onim/onom zbog kog/koje ne spavate. Da uparite raspareno i zakrpite pocepano. Da se sastavite i nastavite… Da imate “ono nešto”, makar ništa drugo nemali. Da ne vodite rat, već ono bezobrazno… Da ne lajkuju vaše statuse, već vas. Da vam se može, al’ da vam se neće! Da vam ne trebaju ni kraljevstvo, ni konj. Da se povremeno povećaju male stvari koje vas (povremeno) čine srećnim/srećnom. Da vode računa o vama i da računaju na vas. Ako ste truba, da budete prva truba! Da vam se srce ne dosađuje. Da vas nije briga za komšijinu kravu. Da izgledate kao da ste deset godina mlađi. Da ste mudri kao da ste deset godina stariji. Da vam niko ništa ne može, osim jedne osobe koja vam može sve. Da možete, ali da ne morate da birate. Da se iz aviona (ili sa zemlje, ako ste u avionu) vidi da ste do ušiju (ili do peta) zaljubljeni. Da ne budete publika, već učesnik. Da ne budete navijač, već pobednik. Da umete da budete srećni kad vas sreća zadesi. Da vam niko ne fali. Da nikom ne dosadite. Da ste živi i da vam se živi! Da ste zdravi u glavi, uprkos epidemiji ludila. Da vam se, za početak, ostvari stvarnost, a snovi tada mogu, al’ ne moraju. Da se prolepšate (smešite se). Da vas život primeti i zavoli. Ako bolujete od samoće, da vam neko donese lek protiv nje. Da slavite 365 rođendana. Da vam dosade med i mleko. Da sa vaše jahte ukradu sidro. Da imate ono malo potrebno za sreću. Da obiđete svet i izbegnete polusvet. Da se trajno zaljubite. Da svoj dug vratite, a tuđi oprostite. Da poklonite nekome svoju loto premiju. Da se družite s ljudima, umesto s profilima. Da mislite da još uvek sanjate kad vam se snovi ostvare. Da vas zasluže i da ih zaslužite. Da znate šta ćete sa sobom. Da znamo šta ćemo s vama. Da odbijete kule i gradove, jer ih već imate. Da se svet ugleda na vaš svet. Da znate za jadac, da ne sisate vesla i da ne budete od juče. Da mogu (ali da ne smeju) da vam pljunu pod prozor. Da NE vratite milo za drago kad vam maca dođe na vratanca. Da ne čekate bolje dane, nego da već danas VI budete bolji i današnji dan učinite boljim. Da ne taktizirate i ne filozofirate, već da se volite, bre! Da postoji neko ko tačno zna šta želite (ne bi bilo loše da i vi znate šta želite). Da trošite život, umesto da život troši vas. Da vam se jave oni što se ne javljaju. Da se javite onima što čekaju da se javite. Da savladate gravitaciju. Da vam od vetra ispucaju usne, pa da ih neko ljubi da prođe (može i preventivno). Da ne jedete za dvoje, nego u dvoje. Da vam život ne bude balada, već bećarac. Da vam srce drnda (a da nije tahikardija). Da vam trnu zubi od pomisli na nekog ko je u stanju da vas izuje pogledom. Da ne pišete pesme, već da ih živite. Kad već fali, da znate šta vam fali. Da vam je pri ruci onaj ko vam je u srcu. Da se zezate sa životom, a ne on s vama. Da oborite lične rekorde u svim kategorijama. Da budete srećni u bilo kojoj godini. Dok ove želje ne ostvarite, druge nećete dobiti!

Odaberite Vašu teglu sreće! “Staklenka sreće je projekt koji sam započela u svom životu prije mnogo godina i ostalo je kao praksa koju sam pokušala pratiti redovno od tada. U svojoj biti, Staklenka sreće je gotovo apsurdno jednostavna ideja – svaki dan, na kraju dana, uzmem komad papira (kut telefonskog računa, ili dio starog popisa poslova) i napišem na njemu najsretniji trenutak tog dana. I napišem datum. Zatim preklopim papir i stavim ga u staklenku. I to je cijela praksa. To traje otprilike 35 sekundi, ali ono što mi donosi je ogromno – ne samo užitak pronalaženja dobrog trenutka u svakom danu (čak i užasni dani imaju jedan manje loš trenutak), nego trajna korist od zabilježavanja tog trenutka zauvijek. Kako godine prolaze, kad god mi je teško, kopam po staklenci i izvučem nasumični papirić i užitak s njima – svi oni trenutni dragulji života koje bi odmah zaboravila da ih nisam zapisala. Oni donose beskonačnu utjehu. Stalno budem iznenađena kako obično jednostavni budu moji najsretniji trenuci dana. To gotovo nikada nije trenutak eksplozivnog postignuća ili slično. Za sve moje težnje i sve moje ambicije i sva moja traženja značajnih iskustava, važno je prepoznati da su moji najsretniji trenuci uglavnom jako uobičajeni, tihi i naizgled ne-značajni. U stvari, moj najsretniji trenutak dana je uglavnom samo pogled na nešto, neočekivana navala emocija, malo sunca na mojem licu, ugodan susret na pločniku, hladna čaša vode u baš pravi trenutak, zadovoljstvo kao kod mačke nakon popodnevnog sna, letimičan pogled na priču krajičkom oka, priznanje neke sitne, lijepe stvari. Na primjer, na dan kada sam prvi put otišla na Oprah Winfrey show (što je očito bio vrhunac iskustava u mom životu), moj najsretniji trenutak se dogodio to jutro u hotelskoj sobi kada mi je mama pomagala da se spremim za ići na show glačanjem pojasa moje haljine za mene. (Promatrajući je, osjećala sam se ponovno kao dijete, na moj prvi dan škole ili na dan osnovnoškolskog plesa. I osjetila sam njezinu ljubav za mene i bilo je prekrasno.) Koliko je god ostatak dana bio dobar (a bio je nevjerojatan), ništa nije bilo bolje od tog malog, slatkog trenutka. Upoznala sam moje prijatelje sa Staklenkom sreće i ljudi su počeli raditi svoje staklenke i slati mi fotografije koje ja onda dijelim. Bilo je tako neobično vidjeti ovakvu praksu da se širi! Ljudi rade svoje staklenke od svega, od staklenke od kiselih krastavaca do prekrasnih ručno rađenih keramičkih, do zdjele postavljene na sredini stola, do rijetkih antikviteta, do djetetovih rukotvorina. Imali smo staklenke sreće svugdje iz Sjeverne Amerike, ali i iz Egipta, Filipina, Poljske, Irana, Turske, Rusije, Brazila, Kolumbije, Indonezije… Imali smo obiteljske staklenke sreće, majka-kćer staklenke sreće, “nakon razvoda” staklenke sreće, pomoć tijekom raka staklenka sreće, Nova godina staklenka sreće (za čitanje na slijedeću novu godinu, u ime najsretnijih trenutaka prošle godine) – svaka moguća verzija. Volim svaku do njih i volim sve vas. Također moram dodati kako mi se srce slama od sreće na najslađi način kada čujem neka od pitanja koje ljudi postavljaju u vezi „pravila“ staklenke sreće. Kao da ljudi ne žele ući u nevolju radeći svoju staklenku sreće krivo! Pitali su me „Je li smijem ikada ponovno pročitati svoje poruke?“ ili „Je li smijem ponekad napisati molitvu umjesto sretnog trenutka?“ ili „Je li u redu ako dopustim da netko drugi stavi sretan trenutak u moju staklenku?“ ili „Mora li pisati staklenka sreće na mojoj staklenci sreće?“ ili „Je li u redu ako je moja staklenka sreće zapravo posuda?“ ili „Je li se smiju stavljati kamenja za sreću u staklenku?“ ili (ovo se uglavnom pita s osjećajem panike): „Što onda kada moja staklenka sreće postane puna?“ ili (ovo mi najviše slama srce): „Gdje mogu kupiti staklenku sreće?! Svugdje sam ih tražila na internetu i nigdje ih ne mogu pronaći!“ Vidite kako su dirljiva ova pitanja i kako puno otkrivaju? Vidite li koliko ova zabrinuta pitanja govore kako smo nesigurni u vezi vlastite sreće, ili dozvolama da imamo potrebu tražiti? Koliko očajnički želimo znati pravila? Kako nas naš strah od upadanja u nevolju blokira od naše sreće? Da ne spominjem ideju da je naša sreća, naravno, nešto što se mora kupiti od pravog komercijalnog izvora! (Vjerujte mi, ova pitanja rezoniraju sa mnom jer imam osjećaj da su ovo sve vrste pitanja koje zahtijevam od svijeta, kada kompliciram ono što bi trebala biti jako jednostavna interakcija.) Koja su pravila, pitate? Ne postoje nikakva pravila! Nemam pojma! Izmislila sam ovu stvar jer meni odgovara! Vaša je sreća, možete raditi apsolutno bilo što što vam se sviđa s njom, slatki prijatelji! Stavite što god hoćete unutra – što god vam donosi mir ili radost. Kada vam se staklenka napuni (što se ja duboko nadam da hoće), jednostavno napravite novu. Pročitajte papiriće ako hoćete, ili ostavite ih tiho sklopljene – ako tako hoćete. I možete je napraviti od stare kutije za rupčiće ako želite! Posuda nije čarobni dio, posuda je samo posuda. Ono što je unutra je jednostavno, jako jednostavno, najbolji dio vašeg života na Zemlji. I to je projekt staklenke sreće, dragi prijatelji. Šaljem vam blagoslove iz moje staklenke u vašu, i svu svoju ljubav…” Elizabeth Gilbert