Description
Izdavački koncept se temelji na podrazumevanju veoma visokih estetskih kriterijuma kada je u pitanju domaća i prevedena beletristika. Izdavačku kuću AGORA osnovao je septembra 2002. godine, pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja. Već sledeće godine, objavljene su i prve knjige, koje su najavile visokoestetski profilisanu literature, po kojoj je ova kuća danas, nakon niza najznačajnijih nagrada koje su dobili njeni autori, suvereno prepoznatljiva u srpskom izdavaštvu. Te prve knjige su bili romani Doris Lesing Peto dete, Mišela Fejbera Ispod kože, Pavla Ugrinova Bez ljubavi i Kejt Mozes Zima Silvije Plat. Ideja same Biblioteke AGORA, jeste da objavljuje visoko kvalitetnu savremenu prozu značajnih, savremenih stranih i domaćih pisaca. U njoj svoje mesto imaju kako već klasični pisci naše savremenosti, tako i inovativni i već dokazani pisci mlađe generacije koji nisu do sada prevođeni na srpski jezik. Drugim rečima, Biblioteka AGORA će pokušati da u formi jedne vrste antologijskog izbora prikaže srpskoj publici neke od bitnih književnih toponima našeg vremena. Do sada je u ovoj Biblioteci izašlo preko četrdeset naslova, među kojima se izdvajaju knjige Doris Lesing (Peto dete, Ben u svetu, Trava Peva, Marta Kvest, Leto pre sumraka, Alfred i Emili, Londonske skice, Memoari preživele, A posebno mačke), Džona Barta (Opera na vodi, Novogradnja), Flena O Brajena (Na reci Kod ‘Dve ptice’), Eni Pru (Lučke vesti, Potaman), Kejt Mozis (Zima Silvije Plat), Mišela Fejbera (Ispod kože, 199 stepenika , Kiša mora pasti), Ajris Merdok (Crni princ i Peščani zamak ), Džamejke Kinkejd (Na dnu reke, Lusi, Autobiografija moje majke), Majkla Redhila (Martin Sluon), Alis Manro (Bekstvo, Životi devojaka i žena, Previše sreće, Goli život), Džin Ris ( Široko Sargaško more), Džejmsa Kelmana (Moraš biti oprezan u zemlji slobodnih), Brajana Frila (Iluzionisti), Luiz Velš (Mračna komora, Tamerlan mora umreti, Trik s metkom), Mari Ndijaj (Tri moćne žene, Vračara), Vladimira Vojnoviča (trilogija Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina). Sličnu ideju nosi i concept Biblioteke KALENDAR, koja predstavlja prozne knjige najboljih savremenih srpskih pisaca, podrazumevajući da dobra proza jeste, najčešće ono sočivno mestio kroz koje se najdublje raščitava stvarnost jedne kulturne I društvene zajednice. Neki od eksluzivnih autora ove biblioteke jesu i Pavle Ugrinov, Vladimir Pištalo, Mirko Demić, Vladan Matijević, Danilo Nikolić, Đorđe Pisarev, Sava Damjanov, Miodrag Kajtez, Aleksandar Bjelogrlić. Pored ove dve, jedna od nosećih Agorinih biblioteka, jeste Biblioteka POGLED PREKO SVEGA, koja u međužanrovskom, biografskom, dokumentarističkom, memoarskom i antologijskom maniru pokušava osvetliti najbitnije fenomene savremene književnosti, kao i popuniti neke od zjapećih praznina u njenoj recepciji. Biblioteka startuje istoimenom knjigom Pavla Ugrinova, koja predstavlja prozno-dokumentaristički presek kroz umetnički, socijalni i politički život na ovim prostorima u poslednjih pedeset godina. Nakon ove, slede knjige Džejms Džojs od A do Ž, neverovatan pojmovnik o životu, delu recepciji ovog pisca, kao i prva srpska epistolarna anrologija pod naslovom Kovertirana književnost: Lepa pisma srpskih pisaca koju je priredio Radovan Popović, kao i antologijski izbor Aleksandre Izgarjan Savremene amneričke književnice. Knjige svakodnevne književne prakse su retke I dragocene za svaku literature. Po prirodi stvari, njihovu vrednost mogu da izmere tek buduća vremena i tadašnji književni istoričari. Biblioteka OGLEDALO pokušava da neguje ono što definitivno nestaje iz srpskog izdavaptva na početku 21.veka – recepciju i vrednovanje srpske književnosti. U njoj pratimo čitanja Radivoja Mikića, Tihomira Brajovića, Đorđa Despića, Bojane Stojanović Pantović, Alena Bešića. Tanje Kragujević, Slobodana Vladušića, Jasmine Vrbavac, Aleksandra Lakovića, Dušice Potić… Kao i u svim dorim izdavačkim kućama, ključna biblioteka jeste ona koja se bavi poezijom. U biblioteci ARIJEL, objavljujemo izbore iz poezije najznačajnijih domaćih i stranih pesama. Srpsku poeyiju predstavlja Tanja Kragujević, slovenačku Lucija Stupica, poljsku Stanislav Baranjčak, nemačku Hans Magnus Encensberger, grčku Tasos Libvaditis, a arapsku poeziju predstavljaće Mahmud Derviš, američku Edrijan Rič, slovačku Ivan Štrpka, … Biblioteka NOVA SATIRA objavljuje najznačajnije knjige iz ovog, trenutno, najmanje povlaštenog književnog žanra. Autori kao što su Aleksadar Baljak, Sloboran Simić, Raša Papeš, Rade Jovanović, ili njihov teoretičarski pratilac Žarko Trebješanim, kao i književnoistorijski tumač, Miroslav Egerić, se uporno bore sa apsurima zemlje Srbije. I bibliotekom AGORIN KRIMI ROMAN, pokušavamo da popunimo prazninu, s obzirom da su se u poslednjih tridesetak godina (neverovatno, ali istinito) veoma retko prevodili na srpski jezik najznačajniji pisci ovoga žanra. Romani Poslednja žalba Lize Skotolajn, Paralelne laži i Telo Dejvida Hejza, Ridli Pirsona, Pogled kroz tunnel,Sare Paretski, Noćno putovanje i Hladan kao kamen Roberta B.Parkera ili Umro sam juče i Igra ne tuđem terenu, Aleksandre Marinjine u dobroj meri prevazilaze okvire žanrovske literature. Biblioteka Pogled između, pokušava da uhvati neuhvatljivo u govoru pisaca o svetu i delu. Zamišljena je kao niz dijaloga sa značajnim piscima, a startovala je knjigom Ljudi od reči, Gordane Draganić Nonin, koja otkriva 33 pisca i intelektuaklca u traganju ya nepotkupljivom istinom svoga vremena. Pored ovih biblioteka, vezanih za literaturu u najužem smislu, Agora izdaje i knjige iz oblasti nauke i medicine (LINK) kao i knjige koje osvetljavaju različite aspekte jedne lokalne sredine (ZRENJANIN) ili se bave nekim od globalnih fenomena (FORMA).
Agora je, dakle, za trinaest godina postojanja izrasla u nezaobilazan segment savremenog srpskog izdavaštva, prepoznatljiv, pre svega po visokim kriterijumima u izboru knjiga, visokim standardima profesionalnog izdavaštva i urednički profilisanim bibliotekama koje knjigu promovišu kao trajnu vrednost., što pokazuju i najviši standardi u tehničkom uređenju i kvalitetu opreme i štampe knjiga. Agora redovno, u ovih deset godina, učetvuje na Beogradskom sajmu knjiga, kao i na drugim važnijim sajmovima u Srbiji, a od 2012. godine svoja izdanja predstavlja i na Franfurtskom sajmu knjiga.
Tell your friends
RECENT FACEBOOK POSTS
facebook.comPhotos from Izdavačka kuća AGORA's post
AGORINA PRAZNIČNA AKCIJA: odabrani naslovi po 300 dinara! Agora je za svoje čitaoce pripremila novu prazničnu akciju, sa 10 naslova na specijalnom popustu koje možete kupiti po 300 dinara + PTT troškovi: 1. MALI GLOSAR KREATIVNOG PISANJA, Milisav Savić: STARA CENA: 770,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 2. SABO JE STAO, Oto Horvat: STARA CENA: 693,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 3. HRONOLOGIJA HRONO USPEHA, Lana Strajnić: STARA CENA: 660,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 4. PRISTANIŠTA, Vladan Matijević: STARA CENA: 880,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 5. NULTA ZEMLJA, Bora Ćosić: STARA CENA: 770,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 6. ZAUSTAVNO VREME, Zoran Ćirić: STARA CENA: 880,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 7. VELIKA OČEKIVANJA, Đorđe Pisarev: STARA CENA: 880,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 8. SVAKA TREĆA MISAO, Džon Bart: STARA CENA: 990,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 9. PORNO VEŽBE, Miodrag Kajtez: STARA CENA: 880,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. 10. PTICE U USTIMA, Samanta Šveblin: STARA CENA: 770,00 RSD; AKCIJSKA CENA: 300,00 RSD. Akcija traje do kraja januara 2017. Troškove slanja snosi naručivalac. Odabrane knjige možete poručiti telefonom, pozivom na broj: 023/526-738 (Knjižara AGORA), ili porukom na fejsbuk stranici Izdavačke kuće AGORA: https://www.facebook.com/agoraik/ kao i porukom na fejsbuk stranici Knjižara Agora: https://www.facebook.com/knjizaraAgora/ Milisav Savić: MALI GLOSAR KREATIVNOG PISANJA Савић је савременик који је давно схватио да циљ више није реално приказивање стварности света у коме обитавамо јер се постмодерни човек заситио подражавања голе реалности. Свет литературе у добрим књигама, какве јесу Савићеве, није више настањен само добро пресликаним моделима познатим из јаве, него га чине аутохтони јунаци - и теме - који обитавају у посебном временском и просторном континууму, паралелном свету из сна Приче, који има тежину и интегритет једнак стварности у којој живимо ми, обични јунаци овог нашег обичног живота. Савић, писац “Малог глосара креативног писања”, једном већ означен као иноватор у већ традиционалном, доказао је, не само давно “Хлебом и страхом”, романом с правом овенчаним Ниновом наградом, све заблуде оних који су сматрали да је постмодернизам једноставан стилски правац који се немилосрдно подсмева вредносним плодовима времена која су нам претходила. Ништа, ипак, као и увек, није било утврђено и непорециво се ради о доминантном начину деловања и мишљења друге половине двадесетог века, али и ових наших првих деценија почетка новог миленијума, који запањује разноврсношћу комбинаторике и претапања мотива, различитих уметности, жанрова... Са књигом која је и збирка дајџест аутопоетичких есеја, али и упуство за писање “за почетнике” – и он је, годинама раније, баш као својевремено и Данило Киш, давао експлицитне савете како и шта писати – Савић се прикључио пионирима Писаца уџбеника за креативно писање и тиме помогао како писцима – почетницима, тако и и сопственом прозном опусу који је новим, педагошким елементима, стекао нове квалитете, тј. ширину. Ђорђе Писарев Oto Horvat: SABO JE STAO, roman, NINova nagrada - najuži izbor “Uprkos činjenici da je “Sabo je stao” prvo prozno delo Ota Horvata nakon sedam pesničkih zbirki i izbora ovenčanih prestižnim pesničkim nagradama, ovaj sadržajni roman je izveden upečatljivo, emotivno, i povrh svega, stilski precizno. Na (samo na prvi pogled) nevelikih stotinak stranica, autor pripoveda o žalosti nakon smrti supruge A., evocira zajedničke uspomene i iznosi intimne detalje ličnog života, ali, još bitnije, opisuje proces tugovanja od njegovog početka – otkrića fatalne bolesti – do poslednjeg čina, koji je napisan i koji još traje… Čitaoci vrlo brzo shvataju da im nije bitno da li je narativ autobiografski ili ne, jer Saba i A. čitaju kao književne junake i apsolutnu fikciju. Oni rastu u predstavu romantičarskog pesnika i njegove mrtve drage.” Dragan Babić “Sabo je stao, ali Horvat je uspeo, uprkos svemu. Uprkos logici. Dok Sabo beleži kako je „besmisleno pričati o nepostojanju“, zapisivanje ostaje i nastavlja se. Postoje inherentne komande, zavučene u naslove odeljaka, počnite, nastavite, pa serija pitanja, a pitanja nužno zahtevaju odgovore, njihova ontologija vapi za ishodištem objekta, odgovori su insistirana čvorišta saznanja. Otud nam Horvatov tekst izgleda kao nužnost po sebi: možda se ne može, ali se svakako mora. Kolika god bila cena moranja. Sabo je usamljen, on je konstatacija nakon gubitka. Njegova izvesnost jeste preostatak bića, samosvojna nedostatnost. Njegova žena, A., umrla je, i svaka njegova reč jeste pokušaj da se Sabou-preostatku dâ ma kakvo opravdanje u zaglušujućoj tišini. Pokraj usamljenosti je i izgubljenost: polovina nedostaje, Sabo je sakati androgin koji diše kapacitetom umanjenim tačno za tu polovinu.” Srđan Srdić “Knjiga “Sabo je stao” roman je iz jednoga glasa, ali iz više gramatičkih lica. To ne znači da se mijenjaju pripovjedačke perspektive, perspektiva je jedna ista, nepromjenjiva. Ali u jednom trenutku ona je sadržana u pripovjedačevom ja, dok u drugom on sebe vidi sa strane, izdvojen iz tijela i iz života. Kao zlokobna inkantacija, ponavlja se iskazivanje vlastite krivnje za njenu smrt. To je autoflagelacija, to je autocinizam, to je, na kraju kao i na početku, sama istina one jedne, neprihvatljive i nepreživljive smrti. A ponekad i pojedinih drugih, ponešto lakših i ljudskijih smrti. Kada ti umre netko blizak, pogotovo ako je umiranje trajalo i ako ti je bio na brizi, osjećaš se krivim, osjećaš da si pridonosio smrti, umjesto da štitiš, pomažeš i liječiš, osjećaš da si bio taj koji je vodio ravno u smrt; nisi bio nemoćni pratilac, kao što će to reći drugi, ili kao što to objektivno jest. Ali što, uopće, znači objektivnost, i koga je briga za objektivnost u ovakvim stvarima. “Sabo je stao” nije linearno ispripovijedana priča. Ovo i nije roman o smrti, nego je roman o njezinim živim posljedicama. Ujedno, to je i najljepši roman moje generacije, za koji znam.” Miljenko Jergović Lana Strajnić: HRONOLOGIJA HRONO USPEHA, popularna medicina Ova knjiga će vam otkriti tajnu kako da bez gladovanja smršate, a da pri tome ne brojite kalorije, nego da pravilnim odabirom namirnica, koje ćete pojesti u određeno doba dana u skladu sa fiziologijom svog tela postanete vitki, a ostanete siti, što priznaćete niste mislili. Primenom programa „Hrono ishrana dr Gifing®”, za kratko vreme ćete povratiti energiju, koju gubite nepravilnom ishranom, želeti da se fizički aktivirate, a hranu koju jedete koristite kao lek. Dr sc med Dragoslava Živkov Šaponja Vladan Matijević – PRISTANIŠTA, priče Osvetljavajući galeriju junaka pomerenih od stvarnosti, na prostoru zemlje u kojoj su surova vremena sankcija, izolacije i bombardovanja produžena skoro jednako surovim vremenima tranzicije i demokratske razgradnje, Matijevićeve priče pokazuju da su gustom mraku stvarnosti koji suvereno prekriva srpsku zbilju u literaturi još samo dorasli crni humor i apsurd. Moć literarne transpozicije neuhvaljivosti pulsacije života u ovom crnohumornom veleslalomu pokazuje izuzetnu uverljivost. Bora Ćosić – NULTA ZEMLJA, roman Romaneskna trilogija našeg velikog pisca bavi se razmerama izgnanstva. Noseći u sebi, trenutno boravećem na severu, prazninu svoje zemlje sa juga, Bora Ćosić, u tri kraća romana, "Nulta zemlja", "Carinska deklaracija" i "Izgnanici", ispisuje duboko unutrašnju priču onoga što izgnanstvo jeste. Poput novijih knjiga Pola Ostera ili Džulijana Barnsa, i najnoviji Ćosićev roman na ličnom, biografskom primeru, ispituje prostornost i njene privide. Na rubu eseja i unutrašnjeg monologa on vodi čitaoca kroz nanose jedne izgnaničke egzistencije. Zoran Ćirić – ZAUSTAVNO VREME roman Novi Ćirićev roman, surovo stvaran, dešava se usred fudbalske utakmice, ali i u prisustvu duha Aleksa Fergusona, usred užasa društvenog miljea koji smo već upoznali u njegovom kultom romanu "Hobo". Iza naoko fudbalske priče, tvrdog muškog romana o ovoj neukrotivoj i divljoj igri, krije se epska priča o našoj sitničavoj stvarnosti. Nacionalne i lične frustracije izbijaju kroz navijačke i pokliče i strasti, pokazuju kako su uske granice između opasnosti i običnosti naših života. Đorđe Pisarev – VELIKA OČEKIVANJA, priče KNJIŽEVNI VELESLALOM Velika očekivanja, sasvim nesvakidašnja knjiga priča Đorđa Pisareva, u maniru veleslaloma kroz književne posvete, vodi svog čitaoca kroz kapije ovih, i niza, niza drugih pitanja. Sa idejom da sama literatura, poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, autor nas uz pomoć sasvim različitih registra stvarnosti, od priče do priče, vodi kroz imaginiranu dvoranu književnih tajni. Pišući uvek o ljudima s druge strane, o onima koji prolaze kroz različite skale ljubavi i erosa, kroz neobične mogućnosti vlastitih života, Pisarev gradi književni svet čija je jedna od najbitnijih konstanti činjenica da je uvek drugačiji. Alternativan. U njemu granice priče lako postaju i granična egzistencijalna stanja. A čitanje? Čitanje ostaje mit. Nenad Šaponja Miodrag Kajtez: PORNO VEŽBE, roman JEZIK SVEOPŠTEG PODRAZUMEVANJA Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane, Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu, bavi uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja. Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi, usredsređenih ili na ogoljeni, vulgarni realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja, pozicije pripovedača i proširenje samosvesti teksta, Kajtez identitet svoje proze traži u prostorima tzv. "jezičkog narcizma". Insistirajući na intonativnom u tekstu, za šta je fabula tek fasada, dakle, na zvukovima i značenjima jezika koji je, u stvari, glavni junak, pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju zahteva da se tekst ogleda sam u sebi. Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog, on, u ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja, gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren u samu ravan saopštavanja, izmešten iz događajnosti. Nenad Šaponja Samanta Šveblin: PTICE U USTIMA, priče PUKOTINE U ZAČARANOM KRUGU SVAKODNEVNOG SVETA Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, "Ishodište nereda" i "Ptice u ustima", koje se "opasno približavaju utopiji savršene knjige". Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među širokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin ("U stepi", "Ptice u ustima"), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja ("Deda Mraz spava kod nas","Glave o asfalt"), otud stalni prizvuk horora ("Pod zemljom", "Očajne žene") ili apsurda ("Crne rupe") koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom "Moj brat Valter"). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze ("Benavidesov teški kofer", "Irman", "Očajne žene", "Ptice u ustima", itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola ("Pod zemljom"), čudo "jedne premise" ("Konzerve", "Čovek sirena", "Crne rupe") prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje šturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić Džon Bart – SVAKA TREĆA MISAO, roman NOVI ROMAN KLJUČNOG POSTMODERNISTIČKOG AUTORA "Svaka treća misao" je najnoviji roman Džona Barta, koji je pre nekoliko meseci izašao u Sjedinjenim Državama. Bart ostaje dosledan formi u romanu "Svaka treća misao", napisanoj iz perspektive jednog od likova koje je Bart predstavio u zbirci priča "Novogradnja" (2010). Džordž I. Njuit i njegova žena Amanda Tod živeli su u naselju Heron Bej sve dok ga nije uništio zalutali tornado. „Bart demonstrira polet za umni život i radost promišljanja (i izražavanja tih misli) koja postaje zarazna. Ako ste se, zapravo, ikad zapitali šta podrazumevaju modernizam, postmodernizam i semiotika, ovo je pravo mesto da to saznate." - Washington Post „Jedan od ključnih glasova u američkoj književnosti." - Booklist „Bart je majstor, vrhunski zanatlija." - Baltimore Sun Preveo sa engleskog Igor Cvijanović
Timeline Photos
Debora Stivenson „Gradovi kulture“ -odlomak- Uključivanje građanina Da bi se razumela socijalna uključenost i njena primena u tekstovima kulturnog planiranja, neophodno je vratiti se na povezanost između britanskog kulturnog planiranja i laburističke partije (što je prethodno razmatrano) i posebno na shemu „trećeg puta” bivše Blerove vlade. Treću put je bio ideološka i pragmatična promena, strateški odgovor na izazove za koje se smatra da su postavili: globalizacija; individualizam; kolaps političke podele između levice i desnice; novi oblici (mogućnosti) političkog udruživanja; ekološka svesnost (Giddens 1998). To je bio hibridni stav eksplicitno usmeren ka prevazilaženju (ili premošćavanju) podela između tradicionalne levice i neoliberalne desnice (Rose 2001). Prema Dejvidu Bernu (Byrne 2005: 151) „Ključne teme trećeg puta su prilagođavanje (viđeno kao neizbežno) agendama globalizirajućeg korporativnog kapitalizma, jednakost mogućnosti, pre nego rezultata i koncentracija na stvaranje bogatstva, pre nego njegova redistribucija”. U tom cilju treći put preformuliše mnoge od osnovnih socijalnih i političkih pretpostavki i principa levice uključujući i one povezane sa ulogom države, prirodom građanstva i zajednice, ciljevima socijalne pravde (Everingham 2003), građanskom i javnom sferom. On je privilegovao oblik participatorne demokratije i aktivnog građanstva koje je bilo visoko individualizovano i oblikovano u odnosu na recipročnost građanina i države. Značajno je da se, treći put udaljio od brige za socijalnu pravdu koja je tradicionalno bila u centru misije levice, njenih ideja građanskog i pristupa izgradnje građana da bi primenio diskurs socijalne uključenosti, koji pretpostavlja aktivno građanstvo. Iako se socijalna uključenost i socijalna pravda često koriste kao sinonimi, uključujući i tekstove kulturnog planiranja, one se zasnivaju na različitim ideološkim pretpostavkama. Dok se socijalna pravda zasniva na posvećenosti društvenoj jednakosti, socijalna uključenost se bavi društvenim grupisanjem; socijalna pravda se poima u odnosu na celinu strukturnih odnosa koji ograničavaju mogućnost nekih socijalnih grupa da pristupe društvenim, ekonomskim i kulturnim resursima, dok se socijalna uključenost odnosi na želju pojedinaca i na njima relativno dostupne mogućnosti da „učestvuju” u društvu; socijalna pravda zahteva intervencionističku državu sa redistributivnom agendom i zainteresovanošću za društvene rezultate, dok socijalna uključenost legitimiše uzajamnu obavezu, „slabu” državu i jednake mogućnosti (Everingham 2003). Cilj socijalne uključenosti u programu trećeg puta stoga je bio da se ustanovi niz političkih inicijativa sa namerom da se marginalizovanima pruži „mogućnost” da postanu punopravni članovi društva. Građanstvo se u okviru socijalne uključenosti konceptualizuje kao aktivno, ne pasivno; ono se odnosi na pojedince, ne na zajednice (Rose 2001). Mapiranje i predstavljanje mesta Pored mapiranja fizičkog prostora i prostora sećanja koje se preduzima uglavnom u okviru pozitivističke prakse kartografije, postoje etablirane tradicije mapiranja u teorijskim i primenjenim društvenim naukama (uključujući urbanu sociologiju i ljudsku geografiju), kao i u politici i planiranju (uključujući kulturno planiranje). Kao što pružaju važne uvide u prostornu distribuciju niza fenomena, ove prakse su rezultat i akademskih i društvenih prioriteta, te stoga mogu imati značajne političke i ideološke posledice. Često je cilj da se mapira distribucija određenog društvenog fenomena u prostoru, što podrazumeva, na primer, identifikovanje i označavanje koncentracije recimo etničkih grupa i „devijantnih” aktivnosti u određenim urbanim susedstvima ili zonama. Zagovornici kulturnog planiranja i strategija kreativnih gradova, smatraju da je proces nazvan „kulturnim mapiranjem” osnovna komponenta „uspešnog” kulturnog planiranja i on često čini deo procesa saradnje sa zajednicom. Kao što značenje pojma mapiranje i indicira, ove prakse odnose se uglavnom na mesto i njegovu reprezentaciju. Kulturno mapiranje obično obuhvata reviziju lokalnih kulturnih resursa (sadržaja) koji se potom sakupljaju u imenik ili popis i vizuelno predstavljaju na mapi grada i/ili susedstva. I dok je nekada proces mapiranja bio prilično statički i jednodimenzionalan, danas, najčešće, podrazumeva korišćenje GIS (geografski informacioni sistemi) softvera, kojim se mogu generisati kompleksnije, najčešće interaktivne mape, što takođe omogućava „snimanje brojnih ‘slojeva’ informacija o mestu” (Mercer 2002: 167). Bez obzira na to kako se snima i na koji način se predstavlja, ovo inicijalno prikupljanje podataka i proces reprezentacije ne tretiraju se ni kao konačna, ni kao krajnja tačka procesa kulturnog mapiranja; pre bi, prema literaturi kulturnog planiranja, ono trebalo da bude početna tačka neprekidnog i refleksivnog kružnog procesa provere, mapiranja i procenjivanja – deo onoga što Landri (Landry 2002: 166) označava kao „krug urbane kreativnosti”. Takođe, važno je primetiti da se po pristupu kulturnog planiranja, namenski kulturni objekti, kao što su umetničke galerije i muzeji, posmatraju samo kao jedan aspekt gradske skale ili gradskih kulturnih resursa i objekata, pa iako će se uključiti u reviziju, mogu se nalaziti pored mnogo šireg (eklektičnog) niza kulturnih resursa i mesta od noćnih klubova do ratnih spomenika. Istovremeno, najsofisticiraniji procesi kulturnog planiranja podrazumevaju i pokušaje da se identifikuju i mapiraju mesta važnog društvenog i kulturnog značenja. Kulturno planiranje se u osnovi odnosi na mesta, položaje i lokacije. Mapiranje pokazuje gde su stvari (uključujući lokaciju i postojanje klasera i koncentracija) i može otkriti područja kojima nedostaju resursi i objekti kao i „vibrantnost”. Takođe, zadatak je da se prepoznaju one lokacije – mesta koja su važna ili značajna za lokalne zajednice i potom možda ili da se na neki način označe ili da se prikupljen podatak koristi kao informacija u urbanom planiranju i razvoju ili za veličanje onoga ono što je jedinstveno za lokaciju, njegov identitet i istoriju – „osećanja, ideje, interpretacije i snovi o području” (Landry 2002: 169). Takođe, sve je više cilj kulturnog planiranja i da identifikuje suprotstavljene lokalne interese, pa tako ono što se obeležava kulturnim mapiranjem nije toliko kultura koliko je mesto, znaci i tragovi u pejzažu. Sećanje, značenje, verovanje i osećanje sjedinjuju se kroz individualna i kolektivna iskustva mesta i na mestu. Procese i ciljeve kulturnog mapiranja Čarls Landri (Landry 2002: 196) sumira na sledeći način: Proces revizije koji preduzima kreativni grad nije opšta zbrka, već je fokusiran, maštovit poduhvat širokog obima sa specifičnim gledanjem na stvari, obuhvata ljude različitih stanovišta i znanja. On preispituje resurse iz kulturne perspektive: treba da mapira veštine, talente i ideje različitih korisnika kao i fizičku strukturu da bi se utvrdile mogućnosti ekonomskog i socijalnog razvoja. Ali naravno, odluka o tome šta treba da bude uključeno u praksu kulturnog mapiranja izrazito je politička i povezana sa definicijom kulture, na kojoj se zasniva aktivnost, i agendom onih koji izvode mapiranje. Iako dogovaranje po svoj prilici ne predstavlja samo deo kulturnog mapiranja, već samo kulturno mapiranje, obično ga mnogi opisuju kao sredstvo savetovanja sa zajednicom – način „otkrivanja” onoga što je važno lokalnim zajednicama – zadatak obično izvršavaju konsultanti koji sa sobom donose niz pretpostavki i prethodno određenih prioriteta koji mogu oblikovati ne samo proces već i rezultat. Umetnost, politika i urbani razvoj Kolonijalna istorija Hongkonga oblikovala je veoma osoben pristup kulturnoj politici i umetnosti. Kerolin Kartije (Cartier 2008) navodi da su oni koji žive u drugim mestima Kine Hongkong posmatrali kao kulturno „različit”, a njegova kolonijalna elita kao „kulturnu pustinju”. U stvari, ona ističe da su tek 1970-ih godina britanske vlasti počele aktivno da investiraju u kulturne institucije i infrastrukturu u gradu. Ne iznenađuje da su te kulturne forme pretežno bile zapadne i da su imale malo veze sa lokalnim kulturnim praksama i oblicima izražavanja. U periodu neposredno pre i nakon prenosa suvereniteta grada na Kinu 1997. godine, promenjena je važnost kulturne politike i razvoja, a od 1999. godine ovaj fokus obuhvata izrazit interes da se podstaknu kulturne industrije. Sledeća izjava Tunga Či-hvaa, prvog šefa izvršne vlasti Hongkonga izgovorena u političkom govoru ilustruje ovaj navod: „Budući razvoj Hongkonga nije samo stvar unapređenja fizičke izgradnje. Ono što nam je potrebno je povoljna i napredna kulturna sredina koja pogoduje podsticanju inovacije i kreativnosti kod naših građana (prema: Cartier 2008: 67). Majk Riko i Ketrin Gilijam (Rico and Giliam 2012: 1.431) navode da se posle 1997. godine tamo razvilo shvatanje da visoka umetnost i kultura imaju kapacitet da igraju važnu ulogu u jačanju „nove postindustrijske slike Hongkonga koja će zauzvrat pomoći da se generišu novi oblici ekonomskog rasta i potencijalno novi oblici kulturnog identiteta i društvene kohezije”. Ili kao što Kartije (Cartier 2008: 69) primećuje „u prvoj dekadi ere Posebne upravne regije, lokalna uprava u Hongkongu zapravo je otkrila kulturni sektor i sada teži da ga oblikuje u interesu lokalnog razvoja”. Takođe deo ovog programa bila je težnja da se gradska slika i reputacija transformišu od „kulturne pustinje” u „prestonicu kulture”. Izgradnja kulturne infrastrukture je centralna i za realizaciju ovog cilja i za program šireg preoblikovanja grada, pri čemu je možda najreprezentativniji i najznačajniji, bar po obimu, primer spajanja kulturnog razvoja i investitorstva u Hongkongu, Kulturni distrikt Zapadnog Kovluna, koji nije samo jedna od najvećih ovakvih rekonstrukcija u Aziji već „jedan od najznačajnih projekata urbanog kulturnog kompleksa u svetu” (Raco i Gilliam 2012: 1429). Kulturni distrikt Zapadnog Kovluna je ogroman poduhvat smešten na četrdeset hektara aproprisane zemlje luke Viktorija (ilustracija 6.3). Preuređenje sledi formulu koja je veoma dobro postavljena na Zapadu – da se formira „integrisan umetnički i kulturni distrikt sa umetnostima svetske klase i kulturnim sadržajima, različitim talentima, ikoničkom arhitekturom i kvalitetnim programima sa magnetizmom da se moraju posetiti i potencijalom da Hongkong postane kulturna metropola” (http://www.wkcsauthority.hk/en/frequently_asked_questions_fags/index.html). Master plan za predloženo preuređenje napravio je Norman Foster, „superzvezda” arhitekture, i smatra se jednim od najvećih umetničkih i kulturnih projekata na svetu. U vreme pisanja ove knjige oko dve milijarde američkih dolara već je investirano u uređenje mesta koje će, kada bude završeno, obuhvatiti sedamnaest umetničkih i kulturnih mesta uključujući i koncertnu dvoranu za velike muzičke događaje i prostor za izvođenje rok koncerata za 15.000 posetilaca. Osim toga, u okolini 30.000 kvadratnih metara prostora ostavljeno je za umetničku edukaciju, a završeno područje takođe obuhvata i dva kilometra dugačko šetalište ispred luke, dvadeset tri hektara otvorenog prostora, koji se naziva „zelenom avenijom”. Međutim, možda je centralni deo kompleksa muzej nazvan M+ koji će prekrivati područje od 60.000 kvadratnih metara – otprilike kao i Luvr u Parizu – i koji se promoviše na vebsajtu Kulturnog distrikta Zapadnog Kovluna kao „vodeće čvorište vizuelne kulture 20. i 21. veka” (http://www.wkcdauthority.hk/en/news-room/press_releases/index_id_113.html). Doprinos ostvarenju ove ambicije je velika donacija muzeju kolekcionara Ulija Ziga (Uli Sigg) od skoro 1.500 dela savremene kineske umetnosti. Ova kolekcija činiće otprilike 25 procenata ukupne kolekcije. Uprava Kulturnog distrikta Zapadnog Kovluna 12. septembra 2012. godine objavila je otvoren poziv arhitektama za učešće na konkursu za projekat tog „vodećeg Muzeja vizuelne kulture”. Ujedinjavanje zemalja, propovedanje urbanih kultura Dakle, dok je većina shema prestonica/grad kulture zatrpana promotivnim i tesno povezana sa urbanom obnovom, umetnostima i turizmom, shema Arapska prestonica kulture bavi se kulturom u njenom širem smislu; kao rezultat, veza između kulturnog i političkog često je očigledna. Iako se odlučivalo na rotacionoj bazi, nekoliko primera naglašavaju ovu činjenicu. Na primer, izbor Damaska, Sirija, kao Prestonice kulture 2008. godine promovisan je istovremeno sa proslavom grada i njegove „antičke, islamske i kulturne baštine” (ilustracija 7.3). Pozdravljajući izbo grada sirijski predsednik Bašar al-Asad izjavio je, po izveštajima, donekle proročki s obzirom na Arapsko proleće” 2011/12. godine i ustanak u Siriji, da je izbor napravljen zbog prepoznavanja gradske „kulture otpora” (Al Jazeera 2008). On je dalje rekao da Damask pruža nesumnjiv dokaz da je pojam konflikta civilizacija i bezvredan i beskoristan” (http://www.aljazeera.com/focus/arabunity/2008/01/200 -8525172619958297.html). Možda je najupečatljiviji primer simboličkog potencijala sheme bio izbor Jerusalima, preciznije Al-Kodsa ili Istočnog Jerusalima za Arapsku prestonicu kulture 2009. godine (http://www.alquds2009.org/template.php?id=3). Ovaj izbor nemoguće je čitati na bilo koji drugi način osim kao isticanje od strane Arapske lige, i arapskog identiteta Jerusalima i njegove otpornosti u suočavanju sa pokušajima nametanja gradu jevrejskog identiteta (ilustracija 7.4). Ili kao što je dr Varsen Aghabekian, izvršni direktor projekta, napisao 2009. godine u Gardijanovom nedeljniku (Guardian Weekly) „Na prvi pogled projekat je o kulturi, ali u suštini to je izrazito politički projekat”. Takođe, prema izveštajima, u vreme proglašenja bilo je nekoliko izraelskih protesta protiv imenovanja, dok zvanični sajt Al-Kods Prestonice kulture navodi da je bilo neizbežno održati mnoge događaje izvan grada zbog neizdavanja dozvola i drugih poteškoća doživljenih u gradu „okupiranom od strane Izraela” (http://www.alquds2009.org/etemplate.phd?id=153). Vizija i ciljevi organizatora… izlažu se na vebsajtu Al-Kods Prestonice kulture na sledeći način: Mi težimo da slavimo Al-Kods kao Arapsku prestonicu kulture za 2009. godinu na oba nivoa arapskom i međunarodnom i ističemo činjenicu da je Al-Kods (Istočni Jerusalim) intergralni deo palestinske teritorije okupirane 1967. godine. Takođe cilj nam je da učvrstimo političku dimenziju Al-Kodsa kao prestonice nezavisne države Palestine i njegov status u verskoj i ljudskoj svesti i da podržimo palestinsko prisusutvo i postojanost u njemu da bismo se suprotstavili merama izraelske okupacije i učvrstili osećanje arapske nacionalne odanosti jedinstvenoj arapskoj kulturi. (http://www.unesco.org/new/en/culture/themes/creativity/creative-industries/creative-cities-etwork/about-creative-cities/) Politička priroda ove agende pojačava se sadržajem vebsajta i „kulturnim programom” događaja koji ističe teme kao što su borba, izmeštenost i otpor. Posebni događaji i kreativne aktivnosti obuhvatile su izložbe, ples, pozorište. Umetnost u službi veoma moćnog oblika građanstva. Neki događaji bili su postavljeni, u Jerusalimu ali mnogi su održani na drugim mestima, prvenstveno u Ramali, ali i u mnogo udaljenijim gradovima, uključujući Birmingem u Ujedinjenom Kraljevstvu. Jasno postavljen cilj bio je, bilo konceptom, bilo kao odgovor na okolnosti, istaći fizičku i političku razdvojenost/nepristupačnost Jerusalima i iskoristiti događaj Prestonica kulture kao „priliku” da se Jerusalim približi onima koji žive na drugim mestima – da ih na neki način putem umetnosti [ponovo] povežu sa njihovim glavnim gradom (Aghabekian 2009). Ceremonija otvaranja odvijala se istovremeno na pet lokacija, uključujući izbeglički kamp Mar Elijas u Libanu, po svoj prilici u nastojanju da se „izrazi želja izgradnje kulturnog mosta između Palestinaca u Palestini i Palestinaca u dijaspori” (http://www.alquds2009.org/etemplate.php?id=153). U Vitlejemu, koji je bio glavni grad ceremonije otvaranja, pušten je zmaj sa osam zvezda i održan je minut ćutanja u znak odavanja pošte „‘mučenicima’ koji su žrtvovali svoje živote za palestinsku stvar”. Kultura kao umetnost, kreativnost i izražavanje uglavnom je podređena širem pojmu kulture shvaćene kao identitet, značenje, sistem verovanja i simboli pripadanja. Inicijativa Al-Kodsa takođe je odredila skup prioriteta razvoja infrastrukture fokusiranih na rekonstrukciju. Sa engleskog prevela Svetlana Radović
Timeline Photos
ALFON REJES SPEV O HALIBUTU, zbirka priča Sa španskog prevela Sonja Štajnfeld SAMURAJ Rio, 20. avgust 1938. DRAGI moj Karlose: Ubedio si me – zasigurno laskajući nekom od mojih najzavučenijih instinkata − da sam epistolarne prirode, i da me tako vidiš utisnutog u potrebu da pišem kako se, da nije papira i pera, ne bi objasnio moj prelaz po zemlji. Baš si to sebi lepo uredio da ti ja pišem pisma odasvud kuda idem, iako ti zaboravljaš da mi odgovoriš. Znam da je to ono što želiš, ali ti priznajem da ovakvo stanje takođe odgovara mojim najintimnijim željama. Zato što imam – kao svaki putnik − veoma raspršen život, i rasejan po tolikim zemljama koliko sam do tog trenutka prešao; i iako bi mi vođenje dnevnika poslužilo da razmrsim konce ili navučem na nit od mastila razbacane bisere svog raznolikog postojanja, jako sam lenj za tu rabotu, a s druge strane se osećam jedinstveno uzbuđenim zbog same ideje da pišem za oči prijatelja. Tako da, dajem jedinstvo svom biću vezući vrhom naliv-pera njegove iščašene i razbacane organe, a pisanje tebi mi pomaže da osetim putanju svojih lutanja, koja bi mi se u suprotnom izgubila u klupku regija i prostranstava. Svaka klima i svaka epoha – po urođenom mimetizmu ljudske prirode − određuju, u mom načinu bivstvovanja, neku varijantu. A voditi registar samog sebe u pismima koja ti sa svih strana šaljem koristi mi za traženje i pričvršćivanje ključne teme moga bića. Zar ne poredi Von Ekskul život svakog bića sa jednim podnevom? Pa ja sam jedno drvoliko podne, zbog obaveze da se granam, u koje me spuštaju korita koja prelazim; i odatle potiče ta potreba proučavanja, nekoliko trenutaka koncentracije, onako s vremena na vreme, da bih ponovo zgrabio sebe i ovladao sopstvenim ponašanjem. A to su trenuci koje ti posvećujem u pisanju, šaljući vesti o sebi. Smatram, s poštovanjem uvažavajući razmere, da je moj slučaj sličan don Huanu Valeri koji je, kao i ja, takođe putovao i pisao knjige. I uobražavam da su na hiljade pisama njegove ruke, čija većina je, kako mi je otkrio moj prijatelj Manuel Asanja , i dalje na čuvanju kod porodice, a da ne postoji način da se izdejstvuje dozvola za njihovo objavljivanje, što je šteta, ponekad, kao meni, predstavljala kopče na šavu između raznih delova njegovog života. I takođe slutim da je – a to je još jedna korist pisama − budući da je bio po prirodi komunikativan i društven, umesto da uzima beleške svojih sećanja preko nekog usamljenog monologa, više voleo da prosipa sve što mu je delovalo dostojanstveno da zaokupi njegovo pamćenje, a posle je bacao pogled na kopije – koje je uvek čuvao − da bi odatle vadio materijal za svoje dobro dokumentovane romane. Bilo kako bilo, posrećilo ti se da imaš prijatelja koji te zabavlja u nesanicama. Zato što ni najmanje ne sumnjam da su moja pisma za tebe zabava i razonoda. Ponekad se ispovedam pred tobom sa srcem na dlanu, i što se tebe tiče, pričam ti stvari koje ne bih ni samom sebi ispričao, da nije ove poročne provokacije da ti pišem, što se već bliži maniji. Onog dana kada bi neki doktor psihoanalitičar od ovih sadašnjih poželeo da mi porodi dušu tom novom majeutikom kojoj je Frojd dao svoje ime – već predosećanoj od Sokrata i već primenjenoj empirijskom mudrošću katoličke crkve − ne bi pronašao nikakav kompleks ili, recimo, zaključanog mačora u podsvesti, pošto sam sve izvrnuo, usput pročišćavajući samog sebe, u ovim svojim beskrajnim epistolama. Nego šta bi rekao da ti sada iznesem najskrivenije tajne svojih dana i svojih noći, kao da te stavim u svoju spavaću sobu i iza paravana – novi Kardinal od Bernisa − da bi posmatrao ono što se oduvek radilo nasamo i što je naš otac Rable nazvao „igrati se zveri sa dva hrbata“? Vrzma se ovde jedna poslovica koja kaže: „Ko želi kupus, želi listove koji ga obavijaju“. Ali baš je to fatalnost ljubavi, koja nikad neće listiće i korov, nego, kao u pesmi Huana Ramona Himenesa , cvet bez stabljike i bez korena, cvet čist. Ljubavi smeta čitava anamneza društvenih konvencija preko čije zbrke treba da proniknemo u nju; i pošto se nikada ne prima u stanju bistrine, nego se javlja ispreplitana sa stvarima koje su joj strane, iako je ljubav sama po sebi dobra, uvući se u ljubavnu priču uvek ispada, kako ljudi kažu, uvući se u zbrku, u glavobolju. Kroz koju svaka ljubav sa sobom donosi bezbrojne ljutnje. Savršen ljubavnik, kao „Don Žuan“ Bernarda Šoa, oseća da se njegova ljubav pomalo hladi ukoliko otkriva, u ženi koja ga je privlačila, sličnost sa roditeljima i braćom, zlatan zub, bilo kakav obris, ukratko, koji uzrujava u voljenom objektu savršenu ženstvenost i njenu apsolutnu „individuaciju“. Pa zamisli ako treba da tegli, osim prijatelja i prijateljica, i sestre od strica ili tetke! Treba imati otpornost noja da bi se progutala, uz pravu hranu, porcija kamenja. Govorim ti ovo da bi se sažalio na mene kada saznaš da sam se zaljubio u devojku koja je uvek bila opkoljena nekolicinom drugara, koji su joj uvek pravili društvo od detinjstva. Često bude da izvesne devojčice, kod kojih čulnost progovara rano, iako je kao nebulozna i nelokalizovana, više vole prijateljstvo momčića svojih godina, i čak usvajaju njihove igre i njihovo odevanje, pogurane nagonom čijeg pravog imena još nisu svesne. I ako se desi da momčići koji im se posreće budu od one pogrešne vrste i lagano neodređene, koji su toliko prisutni među mladim generacijama sada, onda se među njima stvara udruživanje skoro bolesne vrste – čak i kada ne padnu u nedozvoljene stvari − tajna i zatvorena kohezija, prećutno razumevanje, uz sve ukuse i zajedljivosti urote protiv drugih društvenih grupa. Razumevanje doseže do neverovatnoće: sve su, među njima, reči saglasnosti, namigivanja, nedešifrujući znaci. Jao onom ko se predaje da ga privuče takav vihor! Jao onom ko se predaje da ga ujedu tim kleštima, a posebno ako ne pripada kategoriji koju sam, u nedostatku milostivijeg termina, ovde nazvao „neodređenim“! Onaj koji se usuđuje da prekine magični krug, neka očekuje kaznu. Onaj koji ulazi u ovu tajnu masoneriju već može da živi oprezno i s pažnjom. Zamisli, znači jedna od tih devojčuraka o kojima govorim odrasla je među momcima neodređene muškosti, prema kojoj se odnose bratski i čak je i poštuju na svoj način. Između nje i njih neće biti razmene seksualnih iskustava, nego samo trgovine intimnim otkrićima i čavrljanja koja održavaju budnu znatiželju i nejasan apetit. Grasiela se navikava da bude poverenica i da sažaljeva i razume stranputice momaka. Oni su u njoj pronašli sredstvo da se vežu za ženu bez potrebe za ljubav: to je najmanje što oni mogu da tolerišu ženi. Osim toga, Grasielu i njene prijatelje privlači muškarac u istoj meri, zajednički imenilac prema kojem se ravnaju. U ovom društvu se nagoveštava malo-pomalo nešto malo besramnosti, ambijent koji Grasiela koristi, vođena svojim nagonom, da prizna ili dopusti sebi određene nabusitosti. Izgleda da dečaci tome ne pridaju važnost; ali kod nje, ovo ponašanje se brusi i pomalo destabilizuje temperament. I pošto je ambijent ionako već napet, pojavljujem se ja. Osećam da me neodoljivo privlači (iako ćeš mi se smejati) zato što običava, u restoranima, u kafićima, u kazinima, da ispod stola izuje jednu cipelu drugom nogom. („Izuvajuću jednu nogu drugom“, motiv je romanse Pirama i Tizbe, sećaš li se?) Nazirem u jednom treptaju oka pupeću ženku. Slutim toplinu sterilne razdražljivosti na koju su je njeni prijatelji naveli. Prepuštam se oduševljenju; prihvatam društvo momaka – u početku nepodnošljivo i postepeno tolerisano sa više strpljenja − da u zamenu zaslužim ljubav devojke... I već sam izgubljen! I već sam izgubljen iz jednostavnog razloga što sve, u mom okruženju, potpomaže smicanje. Ta braća grešnici me ne ismevaju, čak naprotiv. Okružuju me atmosferom snishodljivosti; izgleda da se uroćuju meni u pomoć. Stvar je u tome što sam njihov predmet luksuza, njihov veliki čulni događaj koji pothranjuje njihove tajne i njihova poveravanja. Grasiela, uznemirena i, uprkos svemu, nekako neodlučna i paralisana mojim prisustvom, izgleda da upija u tišini zračenja koja joj ja odašiljam, polako otkriva da ona upravo gase žeđ koju ona nije znala da imenuje; zaslepljuje se i drhti u istrgnutoj tišini koja me na kraju zaljubljuje i izluđuje. A potom, nasamo sa svojim drugarima, to postaje orkestar otkrovenja i otkrivanja, ispovesti i sećanja, koje oni zauzvrat požuruju iz svog dezorijentisanog apetita. Ne znam već ko će se više nauživati tog ljubavnog iskustva: da li ja, kada je konačno napravim ženom, ili ona i oni, kada to prokomentarišu, spomenu, zamisle, začine nejasnom fantazijom. Plašim se da te priprema moje priče zanima više nego ishod, i skratiću. Moja ljubavna molba najednom nije imala više efekta do podrgevanja, da to tako kažem, atmosfere zaključane sobe, peći, u kojoj su živeli Grasiela i njeni prijatelji. Ali krajnji efekat je na taj način skrenut, i baš zbog toga komičan, da je skoro završio kao vic. Danas dobro znamo, zahvaljujući pre svega velikim savremenim romanima, da uljudno ne ide na uštrb hrabrog, i da, kao što ima žena koje su spremne na sve, tako i ti neodređeni subjekti koji su mu dolazili nešto kao Grasijelin hor običavaju, iako je to bilo uzgred i ne ustupajući počasti prve nagrade, da prihvate, na accesit način, neku svakodnevnu avanturu sa ženama. I videćeš šta se dogodilo. Bio je neki tamo Armando. Lep, iako me boli, i povrh svega „obdaren očima“ i sa zanosnim manirima. Malo-pomalo, izdvojio se iz anonimnog momačkog hora i napravio nekoliko koraka ka Grasijeli. Hoću da kažem da je počeo intimnije da učestvuje u njenim nedoumicama i iskušenjima. Tako da je, upravo dok sam budio Grasielu i pokušavao da je vodim pravim putem, ispalo da sam je približavao Armandu. I pošto je, na kraju krajeva, moja strategija bila jedna muška strategija, pošto sam išao traženim korakom i čak izvesnom opreznom čestitošću da ne prekinem najednom taj osetljiv kristal sramežljivosti i stidljivosti, zaostao sam. Armando, koji se uputio drugačijim putem, koji je noseći marku bezopasnih i neobavezujućih, upadao u svako doba u kuću, zahtevao da ga kuvarica opslužuje, bio je na „ti“ sa služavkom i čak je gurao vrata spavaće sobe, jednostavno me je pobedio zbog drskosti. − Sa tobom? − rekla je Grasiela između podrugljivice i skandalizovane. − Sa mnom, jeste − rekao je Armando. – Sa mnom nije važno. Kao da sam tvoja sestra. Zar treba nešto da dodam? Je l’ odatle vidiš moje lice budućeg ismejanog ljubavnika? Od tada se, Karlose, plašim tih neodređenih više nego džina ljudoždera. Ne, ne možemo sa njima. Koristimo nejednako oružje. Mi raspoložemo samo jednim resursom, samo jednim poljem delovanja, samo jednim mačem. Oni, kao samuraj, imaju dva mača. I iako ti izgleda besmisleno i bogohulno, usuđujem se da ti kažem na uvo da izgleda da oni računaju na saučesništvo majke prirode, te Lene, te Selestine. Zagrljaj od tvog prijatelja Roberta Montesa.
Photos from Izdavačka kuća AGORA's post
Просветни преглед: Интервју Владимира Пиштала Разговор водио Небојша Бугариновић ПОГЛЕД ИЗ АМЕРИКЕ: ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, ПИСАЦ И ПРОФЕСОР УНИВЕРЗИТЕТА Национални идентитет није кликер, па да га изгубиш Пре месец дана књижевник Владимир Пиштало био је у прилици да говори бројној интернационалној публици у Смитсонијан музеју, вероватно најзначајнијој културној институцији САД и света. До домовине су допрле информације да је за предавање на највишем нивоу било продато свих две стотине улазница и да је своје поетично предавање под називом „Србија на раскршћу истока и запада” најавио следећим речима: „Говорићу о времену када је Балкан називан catena mundi и, са својом позицијом између истока и запада био жила куцавица античког света. Говорићу о седамнаест римских императора рођених на тлу Србије, од којих је најважнији Константин Велики, који је империји подарио хришћанство. Говорићу о цветању, замирању и поновном рађању српске културе.” Господине Пиштало, откуд Ви у вашингтонском храму културе и шта су то окупљене америчке и српске дипломате, као и интернационални политичари и представници културе могли да чују у централном предавању у оквиру представљања Србије? – Смитсонијан је и дословно највећа културна институција на свету. То је систем музеја и галерија око Беле куће и споменика Џорџу Вашингтону и тамо предавања држе људи из целог света, тако да је ово била иницијатива Смитсонијана и Амбасаде Србије који су ми дали доста изазован задатак да говорим о Србији, њеној историји, географији и култури, то јест о њених хиљаду година које треба сместити у сат и петнаест минута. Говорио сам, пре свега, са становишта културе, јер је то најинтересантније, а и политичари са свог становишта говоре стално, па ту није имало много шта да се додаје. Тако сам кренуо са мени омиљеном метафором да је Балкан catena mundi, главна артерија света јер је повезивао два дела Римског царства. Преко њега су нужно били повезани источни и западни део царства, његова цивилизација и трговина. Човек не открива све ствари у књигама, него и у искуству. Када сам прошле године био на Патмосу, острву где је Свети Јован доживео чудесно откровење, једна врло паметна и интересантна Гркиња, водич, показала нам је двоглавог византијског орла и рекла: „Једна глава гледа у Рим, а друга у Константинопољ”. То је управо идеја тог двојства. Мени је најлепши симбол за ту мешавину утицаја Венеција и њено хиљадугодишње мешање са арапским, готским и разним другим утицајима. О том двојству („исток запада и запад истока”) говорио је и Свети Сава, мада има оних који тврде да то није аутентично. Међутим, за редиговање дела Светог Саве имали смо неколико стотина година, па ако то до сада нисмо урадили, не знам кад ћемо. И друго, ако човек не верује ономе што прочита у сабраним делима, на шта се онда може ослонити? А ја сам увек мислио „Хајде чак и да то Свети Сава није аутентично рекао, то је само по себи тачно”. Наравно, боље је када имате велики ауторитет који то суштински потврђује, али када видите манастире које су градили которски мајстори и рану ренесансу на српским фрескама, све је то прича о том сретању и споју истока и запада. И то не мора да буде политичка константа, али културна свакако јесте и увек ће постојати. То је нешто што, напросто, никада неће престати. И онда сам говорио о манастирима, али и о слојевима које описује Андрић: имате џамију која је изграђена на темељима старије цркве, а која је, опет, била на темељима зороастријанског храма. И то није само код нас. Тако изгледа историја – темељи на темељима. А ја кажем да тако изгледа и у генетском смислу. То сам раније интуитивно мислио, а сада то и наука доказује анализом крви. Ја сам се изненадио када сам чуо да је на Сицилији сачувано тридесетак одсто феничанских гена. По старој теорији, дошао би један народ и потпуно заменио онај претходни, а много је вероватније да добар део оних народа који су ту раније живели није нигде отишао, већ је остао ту и наставио да живи кроз друге људе, у другим формама. То је, у ствари, занимљивија прича. Да ли знате да су уочене чудне речи на Романији и да је утврђено да су то келтске речи. Двеста живих келтских речи говори о људима који су ту живели и пре Римљана и кроз језик живе и данас. У неким другим облицима. Тај облик смо ми и наша култура. Мени је та прича о вишесмислености много занимљивија од оне о једносмислености. Да ли Вам је нешто представљало проблем у тој компликованој причи? – Највећи проблем био ми је како да представим развој српске државе након ослобођења од Турака, и касније. И онда сам то урадио кроз сликарство. Кренуо сам од наивистичких слика, попут Детета с јагњетом где видите да није реч о ученом сликару, преко реализма и српског импресионизма, до надреализма и даље, и тачно се – јер слика говори хиљаду речи – види да је та култура прошла велики пут за неколико деценија. И гледао сам да то не буде професорско предавање, већ комбинација личних занимања, јер ја сам о овоме увек мислио. Просто, човек из овог дела света мора да мисли и о тим стварима. Пројектовао сам им слике, прочитао неколико песама наших песника и организатори су на крају били врло задовољни. Публика је била интернационална и, што је интересантно, карте су се продавале, а сала је била препуна. На мом предавању је било тежиште, али нисам само ја говорио и била је постављена изложба, а ишло се после и у ресторан „Амбар”, јер су предео и кухиња неизоставни део приче о једној земљи. Како је рекао Марк Твен: „Ништа толико не доприноси крајолику као jаја са шунком”. Тако да смо представили све од Лепенског вира наовамо, што је тешко а да не будете површни и високопарни. И изгледа да смо успели у томе, јер се присутнима то много допало и неколико пријатеља из Београда ме је питало да ли то има негде забележено. У Смитсонијану сам полуимпровизовао и нисам желео да читам, јер то убија причу и спонтаност. Дакле, имао сам тезе, али сам желео да оставим себи слободу да негде нешто и променим на лицу места, да испричам неку анегдоту. А када смо код тога, да вам испричам причу о спонтаности и неспонтаности. Када је поводом Нобелове награде Иво Андрић требало да одржи говор у Лондону, тадашњи југословенски амбасадор у Великој Британији Вејвода му је вероватно склонио припремљен говор. Писац се најпре успаничио да би се затим смирио и одржао импровизовани говор који је, у ствари, ефектнији него онај написани. Он каже: „Сећам се, кад сам био мали, како ме је мама повела на пошту да телефонирамо. И сећам се да мајка разговара с неким људима и виче: Ми вас све чујемо! Али није вредело, они нас нису чули. Е, тако и ми вичемо и ми вас све чујемо, али ви нас не чујете. То је судбина наше мале културе.” Дакле, у средишту светске културе говорили сте о једној малој култури. Колико је важно имати прилику за тако нешто? – Мислим да је то врло важно и да треба непрестано да се дешава у разним облицима. Људи из амбасаде били су врло задовољни и постоји идеја секретара за медије и културу Иване Мангов да се иста ствар понови у Питсбургу. Она каже: „Немој се чудити што је вест о предавању у Смитсонијану тако лепо примљена, јер то је врло важно и не дешава се тако често”. Наравно, морао сам да се припремим, јер сам се нашао у улози у којој се обично не налазим. Када писац пише и говори о свом делу, може да прича шта жели и ту правила сам ствара. Може да буде апсолутно опуштен. Међутим, сада сам био у прилици да говорим на званичном представљању државе, иако никада нисам био у тој ситуацији, него сам читавог живота стајао на другој страни, на страни непосредности и критике. А овде постоје и нека правила, морају се укључити неке речи, можда искључити неке теме, али, све у свему, прошло је врло лепо. Србија између истока и запада, или и на истоку и на западу. Колико је та вододелница срећна за један народ и једну културу? – Знате шта, Вук Караџић је говорио: „Ми смо несрећни у много чему, такорећи у свачему”, тако да је негативна страна очигледна. Што каже народна пословица, рачваст колац у земљу не иде. Позитивна страна је мање уочљива, али реална, а то је да човек може да разуме многе ствари ако му је до тога стало. Италијанима је, на пример, страшно тешко да разумеју Достојевског. А нама је то потпуно природно, без неког великог размишљања. Турска или исламска култура нама је поприлично јасна. Италијанска, грчка или медитеранска такође су нам блиске и можемо се идентификовати с њом. Затим, можемо разумети средњоевропску, мађарску или немачку културу, као и америчку која је глобална и присутна свуда. То је, значи, једна велика предност у мирна времена, али и не само тада. Свети Сава је, пре свега, био и дипломата, човек који је учествовао у разним мисијама и који је основао независну цркву зато што је умео да је добије од византијског двора. Када говоримо о ратовима, проблем је био што се много пута овде није могло живети, него само бежати и враћати се. Међутим, catena mundi, о којој сам говорио, била је пут који повезује најважније тачке на свету. У овом тренутку тај пут није толико важан, али та способност разумевања и повезивања света не пролази. То је жила куцавица света која вам омогућава да преведете културне садржаје на неки други језик, да их повежете и заправо представља огромну потенцијалну предност овога простора. Што би рекао Питагора, „богови живе на местима између светова”. Зато у својој књизи о Тесли кажем да „бити рођен на лошем месту значи бити рођен на добром месту”. У Смитсонијану сте говорили и о свом роману „Тесла, портрет међу маскама” који је преведен на дванаест језика, ушао у наше читанке за основну школу и гимназију и у Сједињеним Америчким Државама одштампан у два издања. Шта је тамошња публика могла да чује о Тесли, а да већ није знала? – Говорио сам о Тесли кроз паралелу српске и америчке културе. Ни једна ни друга у 19. веку нису имале аристократију и обе су о себи говориле као о бескласним друштвима. Значи, прича о доста спонтаном демократском односу међу људима је она америчка идеја коју ми немамо у имену, али је имамо у суштини, а то је self made man – човек који је сам себе створио. И онда сам испричао анегдоту о кнезу Милошу и кнезу Метерниху. Милош је волео да иде у Беч и тамо је срео Клеменса фон Метерниха. Аустријски дипломата, који је тада био ваљда најважнији дипломата Европе, тада га је питао да ли је тачно да је као млад чувао свиње. Милош је одговорио: „Тачно је. Али сам у међувремену постао кнез Србије. А да сте их ви чували, чували бисте их и данас.” Тај менталитет је нека спона између српског и америчког, тако да сам правио те неке везе и онда сам говорио о доприносу наших људи Америци, па сам тако прочитао одломак из романа када Тесла и Вестингхаус обасјавају Светску изложбу 1893. године. Светска изложба је у том тренутку трошила више струје него град Чикаго у којем се одржавала и то је био идеалан „бели град” будућности, са гондолама и десетинама хиљада сијалица, за разлику од остатка који је био притиснут са двадесет хиљада рудара у штрајку. На изложби је био и Конгрес светских религија на ком је Тесла упознао Свамија Вивекананду који је први донео хиндуизам у Америку, готово читав век пре хипи-покрета. Домаћини су у почетку имали предрасуде јер је био тамне пути, а онда су били импресионирани његовом толеранцијом и дубоким знањем. Вивекананда и Тесла су се спријатељили, а управо у том тренутку је и проглашено да је Америка насељена, пуна четири века након открића. Тесла држи своје чувено предавање, пушта циклонер и електрицитет кроз њега и читав мој аргумент је био да је то била једна бисерна капија кроз коју Америка улази у модерну. Пре тога Америка не мисли нужно о себи као модерној држави и читав њен модел је био заснован на Џеферсоновом моделу разумевања, по којем је идеалан Американац поштени фармер. Као што код нас постоји идеја да је сељак суштински Србин. А на изложби су се људи против страха од прогреса борили помоћу одушевљења прогресом. До малопре су били уплашени, а сада су се препустили том тријумфалном модернизму, па је и Лиман Френк Баум који је написао „Чаробњака из Оза” дошао као дечак у Чикаго и био толико импресиониран да је за њега Светска изложба била чаробна земља Оз, а Тесла чаробњак. Био ми је ово најлакши начин да кроз метафоре и слике говорим о доприносу Срба Америци и прочитао сам тај део романа када Тесла обасјава Светску изложбу у Чикагу. Говорио сам, наравно, и о нашим глумцима и писцима. А колико сами Американци уче о Тесли? По филмовима, књигама, музици или Тесла аутомобилима видимо да знају за њега, али да ли га има у уџбеницима? – Колико ја знам, не уче нимало. Тесла је био врло познат до Првог светског рата и тада је готово сваки обичан човек знао ко је он. После Првог светског рата, када је наступила велика економска криза, он губи лабораторију. Осим тога, полако постаје стар човек и читава његова генерација се повлачи из јавног живота. Међутим, двадесете године прошлог века су истовремено биле доба када се открива оно што данас зовемо ПР (Public Relations), тачније пропаганда и коришћење рекламе за систематско слање порука народу о било којим темама и баш тада креће култ Едисона. Он се тада готово „обоготворио” као Бенџамин Френклин и заузео место у свим школама, а Тесла није, тако да се данас готово збуним када видим колико се људи интересује за нашег научника. И код нас и у Америци људе привлачи његово апсолутно непоштовање према новцу. И то у земљи која представља царство новца. – Управо тако. Он је просто одбијао да прихвати да је новац мерило вредности, већ је тврдио да су то неке друге ствари и у томе је био толико аутентичан да је та врста чистоте постала нешто на шта људи реагују. Верујем да је он мислио да је електрицитет чиста суштина прљавог света. И тај однос према чистоти људи препознају поготово у доба глобалног загревања и озбиљних проблема са опстанком планете, јер оно што је изгледало као његов идеализамзаправо више личи на реализам. То су ствари које чине да се људи занимају за њега, па и то што је моја књига изашла у два издања и то што футуристичка кола носе његово име не значе само пропагирање самог Тесле. Заиста верујем да би се та прича можда коначно променила када би се снимио добар амерички филм о Тесли. Ми смо радили филмове и серије који су ми увек деловали „позоришно” и сведено, а ово је спектакуларна, спилберговска прича. Ако неко прави громове, онда мораш да направиш стварно убедљиву сцену тога, поготово што је он, колико знам, једини човек у историји који је правио громове. Иначе, громове праве богови. Ако стварно правиш ту сцену у Колорадо Спрингсу, онда ти треба америчка холивудска продукција. Убеђен сам да ће се то десити, само не знам када. А мислим да би то био преломни моменат када би Тесла ушао у популарну културу, а онда вероватно и у уџбенике. Значи, интересовање за њега се повећава, али као алтернативне, култне фигуре, а не као неког из уџбеника. Већ годинама радите као професор у САД на Бекер колеџу (Becker College), у Вустеру, Масачусетс. Како је дошло до тога да рођени Сарајлија и дипломац београдског Правног факултета у Америци предаје светску и америчку историју? – Био је то почетак оне 1993. године, када је новац горео у рукама, када добијете плату па трчите да купите три сапуна. Око вас се одвијају ствари попут сцене хиперинфлације двадесетих година прошлог века у Немачкој из Бергмановог филма „Змијско јаје”, где ветар улицом носи новац који је толико безвредан да би се ико сагнуо да га узме. То је било помало надреалистичко време које сам описивао у роману „Миленијум”. Када опишете оно што се догађа око вас, као да сте не знам шта измислили. Сећате се слике жене пред воденим топом? Из те ситуације сам отишао. Никада нисам желео да имам базен у Калифорнији, никада то није било због те идеје, већ због времена које је газило по људима. У то време сам аплицирао за уметничку колонију Мекдауел (MacDowell Colony), најстарију у Америци. Идеја је веома лепа. Један амерички композитор с почетка 20. века био је болестан на плућима и препоручили су му да оде у природу. Његова жена одвела га је на имање које је имала у Њу Хемпширу и саградила му колибицу где је читав дан проводио свирајући и компонујући. То је стварно идеална пажња жене према болесном мужу, јер су они имали и кућу у којој су доручковали и вечерали заједно. Пошто су имали доста пријатеља из Бостона и Њујорка, ови су често одлазили тамо и то им је изгледало као рај. Супруга је тада одлучила да направи још две-три такве колибице у које би позвала неке песнике и сликаре, па је временом то што је било само напор једне жене прерасло у тридесетак кућица. Читава идеја је да се доручкује и вечера заједно, да људи причају са другим људима о ономе шта су радили, а да читав дан проведу у тој колиби радећи. Мени је то било интересантно, аплицирао сам без неких претераних нада, али су ме примили. Онда је једна ствар водила до друге. Био сам у колонији Јадo (Yaddo) у Њујорку, па сам примљен на постдипломске студије где сам био бољи студент него икад у Београду, јер немате избора. Овде ништа не зависи од образовања, а тамо зависи да ли ћу да останем. Завршио сам докторат, стицајем околности из америчке историје. Што је било случајно, али много тих ствари које су случајне негде се уграде у причу која сама себе исприча. Ето, да нисам докторирао америчку историју, било би ми много теже да напишем „Теслу” или, као што ми је рекао песник Чарлс Симић: „Да ниси дошао овде, никада не би могао да испричаш ову причу. Јер мораш да знаш европску и српску страну, али мораш да знаш и америчку”. Тачно се види, када наши пишу, да не знају амерички живот и тачно се види када Американци пишу да не знају овај живот. То је морао да напише емигрант који зна обе стране. Сада сте и Ви део српске емиграције у Америци и можете из прве руке да процените колико је јак тај мелтинг пот, колико он успева да асимилира придошле људе, а колико они успевају да задрже макар део свог националног и културног идентитета. – Асимилација је врло јака, пре свега, због медија. Гледао сам то у фамилијама људи који су дошли деведесетих година прошлог века. Имате телевизор који је као друга мајка и деца говоре перфектан енглески, док родитељи то чине с акцентом. Онда сам гледао децу без америчког нагласка, па добију нагласак. Једноставно, почињу да формирају речи у устима на амерички начин. Затим, живиш у друштву у којем мораш да се прилагођаваш. Слично је ако погледате колико је људи дошло у Београд, из разних крајева, од Зајечара до Лике. И сва та деца су Београђани. Не можеш преносити норме твојих родитеља на гимназију коју похађаш, него мораш да живиш заједно са осталим људима. У Америци се деца, наравно, прилагођавају да би имала пријатеље, да би била део тог друштва, да би нашла посао и тако даље. Истовремено, постоје менталитетске црте које остају врло дуго. Преци мог пријатеља Мелвина Бубика, на пример, дошли су у Америку из Херцеговине 1903. године. Он не говори наш језик, изузев неколико речи, али је по темпераменту и свему осталом наш човек. Чисто формално, црква је најважнија институција емигрантског живота. То ми није било јасно док нисам отишао тамо. Јер човек може да задржи своју религију иако изгуби језик и онда се лепо обред настави на енглеском или српском језику и то остаје врло важан део нечијег живота и идентитета. Ти људи су спремни међусобно да се помажу – и материјално и на разне друге начине. Једноставно, идентитет има више различитих елемената и један може да замени други. Значи, било би нереално да се задржи беспрекоран језик, али ту су непосредност, културни импулси или начин понашања. Мој поменути пријатељ Мелвин, на пример, процени да му је боље да вози у погрешном смеру јер му је краће. И сада његова жена четрдесет година живи с њим и не може да схвати, па каже: „Не можеш то да радиш”. А он уради. „Али не можеш! ” Међутим, он каже: „Добро” и наставља да вози. Не знам да ли је ова вожња у погрешном правцу пример идентитета који је непобедив, али људи задрже много шта. Колика је наша дијаспора у Америци? Процене су различите. – Претерани су бројеви. Наши људи често кажу да у Америци живи милион наших људи. Не живи. У тај милион су урачунали све Југословене, па ни то није сасвим тачно. По попису, Срба константно има око двеста хиљада. Сада, може се рећи да има више оних који се не изјашњавају, али то може бити због тога што му је, рецимо, један предак био Србин, други Италијан, а трећи Норвежанин. Наравно, и ти људи могу носити сентимент, али се не може рећи да су само Срби. Мислим да је боље реалистично размишљати о тим стварима и ослањати се на људе који се јасно идентификују. Импресиониран сам жилавошћу националног идентитета, колико он дуго траје. Он није кликер, па да га изгубиш, мада знам да се многи људи овде плаше тога. А знате шта је губљење идентитета? Прво вече након овог доласка у Београд отишао сам у кафану „Три шешира”. И сви гости су на телефонима. Четири цуре, лепе ко бајка, прво не разговарају једна са другом. Друго, једва да слушају музику са тих својих телефона. А за другим столом четири сама фрајера, супер изгледају и они су на телефонима. Наравно, не пада им на памет да погледају девојке или им наруче цвет, иако би то било сасвим природно у датој ситуацији. Ако је то губитак идентитета, онда не мораш да идеш у Америку. Да ли се понекад изненадите када сретнете некога са „неутралним” именом за кога се испостави да вуче српске корене? – Дешавало се нарочито у почетку. Кампус у којем живим не налази се у Бостону, већ у другом граду Масачусетса који се зове Вустер. До Бостона се стиже за педесет минута и ја га често посећујем јер се тамо налази нова наша заједница. Она није карактеристична као оне у Чикагу или Питсбургу, већ је реч о таласу високообразованих људи који су дошли у болнице, лабораторије или на факултете. Раније није постојала ни црква, а сада је на једном лепом месту у Самервилу, делу Кембриџа. То је млада, фина и релативно високообразована заједница која ствара неке нове културне садржаје, музику и филмове. У другим деловима Америке су људи који су радили у челичанама и рудницима и ми који пишемо имамо велико поштовање и неку врсту сентименталне везаности за старе емигранте, јер су они дошли без познавања језика и радили најтеже послове, а основали су све емигрантске институције, од школа до манастира. Иначе, што је код њих врло симпатично, то су људи из „претполитичког времена” пре Другог светског рата и врло су отворени. Да ли емиграција чини добар део Ваше публике када по америчким градовима промовишете књиге? – Зависи где. Ако сам у сарадњи с неком нашом институцијом, онда ти људи сигурно дођу, али не нужно. У неким књижарама на промоцију ће доћи, пре свега, људи који иначе тамо долазе, који су на њиховом листингу или живе у суседству. У Вашингтону је, на пример, било и једних и других. Да ли још нешто, осим отвореног духа и Николе Тесле, повезује Србе и Американце? – Једна врста лакоће у комуникацији. Односи од бомбардовања и ратова деведесетих година прошлог века нису више исти као раније. Подсетио бих да су раније и наши људи, попут Богдана Тирнанића или Моме Капора, волели америчке моделе понашања и да је много тога у нашој урбаној култури повезано с тим. Затим, ту је „култура стола”, истовремено јело и причање разних анегдота, у чему хумор има великог удела. Мислим да и у грозним деведесетим годинама 20. века није било догађаја који није обрађен и кроз хумор. И Американци имају донекле сличан однос према хумору. Они мисле да је непристојно држати говор о било којој теми, ако се притом не нашалите. Мислим да ми то лако можемо разумети. У прилици сте да као професор и некадашњи постдипломац повучете паралелу између овдашњег и америчког образовног система. Које су сличности, а које разлике? – У америчком систему је добро што ученици оцењују професоре, као и то што не морате одмах да одлучите шта ћете да студирате. Сигурно знам да када сам уписивао правни факултет, нисам знао у потпуности у шта се упуштам. Тамо кренете на факултет, па узмете један курс из психологије, други из драме, а трећи из физике. И онда схватите да вас, на пример, привлачи драма о којој раније ништа нисте знали, па онда узмете два курса из драме (или из физике, наравно) што вас води даље ка циљу. Па можете да узмете неки двојни фокус, нешто под „а” и нешто под „б”, и ви, у ствари, учите док узимате те курсеве из нечега што вам више одговара, а о чему можда нисте много знали. Чињеница да имате пуне две године да то искристалишете је одлично и хумано решење за младе људе. У почетку је постојао ригидни однос према школовању у којем су професори имали сва права и ауторитарно се понашали. Сада је клатно отишло предалеко у супротном правцу, тако да се често претпоставља да је студент увек у праву, а не професор, иако он не може знати да ли је у праву јер нема довољно података о некој ствари. То је тржишна економија која третира студента као муштерију и то није добро. И онда у систему постоји идеја која је потпуно погрешна, а то је да професор треба да буде онај ко олакшава учење. Као, студенти горе од жеље за учењем, они би то радили и без тебе, а ти им само помажеш. То није тачно. Сви ми знамо да професор има, поред осталог, функцију и да присили ученике да науче оно што, иначе, не би научили. Значи, ако им одузмете ту функцију, ученици ће мање радити. Та врста недавања ауторитета професорима да раде свој посао није добра ствар, већ води у неку врсту формализованих резултата, који изгледају добро на папиру, а нису суштински. Својим студентима увек дајем шта ћу их питати на испиту. Дам им, на пример, тридесет питања од којих ћу их питати десет. Када сам био студент, професори би рекли да ће на испиту бити све што је у књизи, рачунајући фусноте. То је велика разлика. Можете рећи да ове људе мање мучимо. Јесте, али мање и науче. Колико је тачна перцепција коју овде имамо, да амерички систем више стимулише студенте да размишљају? – Нисам сигуран да је тако. То је више нешто о чему се прича него што јесте. Многи моји ученици имају филозофију „немој да ме тераш да мислим, већ ми реци шта да кажем, па ћу ја то да издекламујем”. То их уче у средњој школи, зато што је тако лакше урадити евалуацију, да би лепше изгледало на папиру. Међутим, ти не можеш савладати оно што не разумеш. Дакле, ту постоји нешто што у формалном смислу изгледа много боље него у суштинском смислу. Увек терам студенте, када нешто читају, да ми припреме неколико главних термина и да ми поставе два питања. Они ми термине увек дају, али питања гледају да забуше, јер их питања лично повезују с оним што знају. И дуго им треба да схвате да се не шалим и да то морају да ураде. Значи, скенирате их кроз питања која формулишу? – Питање је као неко дугме које вас повезује с неким знањем. У идеалном случају, знање и човек не би требало да буду одвојене ствари, него би знање временом требало да постане оно шта човек јесте – својеврсна људска надоградња. Колико има истине у тврдњама да су основна и средња школа код нас теже него у Америци, а да тамо тек факултети пружају далеко више знања? – Мислим да наш факултетски систем није лош. Мени је Паскал Делпеш, удовица Данила Киша, причала да су, по њеном мишљењу, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века наше гимназије биле боље од француских. Није ту било неког богзна каквог изражавања индивидуалности, али врло солидна физика, хемија, историја. Нисам сигуран да није све то еродирало у међувремену, али само по себи није било рђаво. Е, сад, амерички факултети су традиционално били некако занимљивији. Друго, били су другачије организовани, више као средња школа. Мени су долазили студенти који имају више избора, које све знам по имену и с којима сам свакодневно у контакту. То је традиционално било тако, али нисам сигуран како сада стоје ствари. Фуко је говорио да највише знања има онај ко је у моћи да одреди шта је знање. Па када погледате рангирања факултета, готово сви у врху су амерички или енглески. Ту нешто није у реду. Статистички говорећи, то можда и јесте по мерилима која се употребљавају, али та мерила очигледно могу бити другачија, па би и листа изгледала другачије. Амерички факултети су добри, али нисам баш сигуран да су толико добри као што показују те ранг-листе. Срећете ли на североистоку САД наше студенте или постдипломце? – Срећем, али не толико често у Вустеру гдепредајем, већ на другим универзитетима. Као и људе из региона. Има доста Грка, понеки Албанац. С тим у вези, колико су људи с ових простора, али различитих националности, у међусобном контакту? – Зависи да ли су у ситуацији да заједно раде. Мислим да је све од случаја до случаја. Да ли на Ваше промоције књигео Тесли долазе само Срби емигранти и рођени Американци или има и људи пореклом из нашег региона? – Није реч о баш уобичајеној ситуацији, јер су скорашњи минули ратови с озбиљним последицама, тако да нема онолико мешања колико би можда било да нема те тешке хипотеке. Колико је важно одржати везу са матицом? Ви своје контакте очигледно брижљиво чувате и негујете. – Па не бих ни могао да их прекинем. У Београду сам четири месеца годишње, цело лето и један месец зими. Док знаш ресторане и док знаш који вицеви се причају, то и није неко отуђење. Први пут од одласка у Америку, дошао сам после четири године и то је био чудан осећај. Осећај велике нереалности, као да си на филму. Причао ми је Чарлс Симић о томе како је први пут дошао тридесет година после одласка. Каже, идеш неком улицом и онда помислиш: „овде лево ће да буде берберница” и погледам, а оно стварно берберница. Он на ту берберницу није ни помишљао тридесет година, али то је нека друга врста паралелног и узнемирујућег сећања. Међутим, ја то немам, пошто долазим редовно. Захваљујући новим технологијама, време се убрзало, а простор смањио. Колико ова чињеница погодује оживљавању културних и образовних веза? Да ли је сада људима у дијаспори лакше да нешто више учине и у домовини? – Апсолутно јесте. И то није моја идеја, већ у теорији о емиграцији имате нешто што се зове транснационализам. То није уобичајена емиграција, већ она у којој људи живе у новој средини, али не прекидају везе са старом и живе на оба места. Новац који су, на пример, зарадили улажу у завичај или купују некретнине. То не важи само за Србе, већ за све људе. Знам људе са Кариба, рецимо, који су чак директно укључени у политику матичне земље. Ја, рецимо, планирам пројекат и да наредног лета или септембра држим предавања на Београдском универзитету, вероватно на Факултету политичких наука, а да их скајпом истовремено преносимо на Бекер колеџу. У ствари, да говорим за две учионице, две студентске заједнице у истом тренутку. То су могућности које раније нису постојале и мислим да ће тога бити све више. СВРАКА КРАДЕ СВЕ ШТО ЈЕ СВЕТЛО Прошле године сам у Галерији „Павле Бељански” и у сарадњи са Америчким кутком у Новом Саду држао предавање о открићима Америке. Притом мислим на индивидуална открића, при чему ваше може бити другачије од мог. Значи, ситуација је другачија од оне коју сам имао у Вашингтону. Тамо сам представљао Србију, а овде Америку нашој публици, при чему сам користио сва своја искуства, од стрипа до филма. То сам увек желео, да комбинујем дисциплине, а да илустрације узимам по принципу свраке. Зато што сврака краде све што је светло и однесе у гнездо. Значи, по принципу свраке бирате детаље који блистају. Није важно да ли су из неког стрипа или су из Макса Вебера. Сада се више може користити технологија, можете узети само два минута филма који су вам потребни, па можете узети неке слике, па примере из модерног плеса. Направио сам један курс који се зове Гласови света (Voices of the World), у којем предајем оно што се зове светска литература. Ми смо у процесу настајања светске литературе и светске историје. Светска литература је још и постојала, а светску историју је врло тешко предавати, знам из искуства. Јер, не можете да испричате живот једног човека да ваља, а камоли свих људи свих времена. Волео бих да илуструјем те будуће курсеве занимљивог знања неконвенционалним примерима из области које се не сматрају стриктно историјом, каже Пиштало. ПРЕКИД КОНТИНУИТЕТА Пиштало би требало следећу годину да проведе у Београду и за то време ће држати предавања о Америци, вероватно на Факултету политичких наука. Каква ће бити та Америка коју ће представити својим студентима? – Ја сам потпуно погрешио што се тиче предвиђања резултата председничких избора. Али нисам погрешио зато што сам игнорисао параметре на којима се та предвиђања заснивају, већ управо зато што сам их се држао. До два дана пред изборе истраживања јавног мњења су говорила да су шансе за победу Хилари Клинтон 80:20. Она су се сва слагала у томе и сва су била погрешна. Значи, пошто сам се показао лошим пророком у томе, нисам сигуран да ћу боље пророковати будућа дешавања. Сигурно је да се налазимо усред промена. Докле ће тачно ићи те промене и како ће изгледати, не могу да вам кажем. Када будем за шест месеци поново у Београду, биће мало јасније. У сваком случају, победа Доналда Трампа није континуитет. Биће доста озбиљних промена, а како ће тачно изгледати, видећемо кад дођу. НАЈБОЉЕ КРИТИКЕ ЗА МИЛЕНИЈУМ Осим великог успеха романа „Тесла, портрет међу маскама”, који је преведен на дванаест језика, на одличан одјек је наишао и „Миленијум у Београду”, који је у Француској ушао у најужи избор за престижну награду „Фермина” за најбољи преведени роман на француски језик. – Он је добио можда најбоље критике од свих мојих романа. Позитивно су га, између осталих, приказали Монд, Нувел обсерватер, па чак и Шарли ебдо – каже Владимир Пиштало. – И оно што ми се највише свидело, те критике нису биле шаблонске. Нису користиле политички речник, што ја кажем као да асфалтираш ливаду, него је било јасно да је то индивидуална критика на индивидуално дело. Овај роман је преведен на пет језика и продаје се, што говори да је књига жива. НА РЕДУ ЈЕ АНДРИЋ ОПРАО ЈЕ НОГЕ СВАКОМ КОГА ЈЕ ОПИСАО Владимир Пиштало открива шта управо пише. Краде, каже, време од предавања, иначе ништа не би стигао да уради. – Пишем књигу о Андрићу која је нека врста романа, не о његовом животу, него о делу, односно о основним идејама издвојеним из његових дела, и то без професорског жаргона. Већ годинама ово радим и, с божјом помоћи, књига би могла да се појави следеће године. Саговорник „Просветног прегледа” нам ексклузивно даје да наслутимо шта ћемо ново моћи да сазнамо о славном нобеловцу из његовог романа. – Уврежено је мишљење да је Андрић епски писац и реалиста. Ја тако уопште не мислим. Он стално описује нека нарко-стања, као „лежи ту, не зна где су му границе тела, да ли је с главом или без главе, постоји мисао која се вије око њега, али није тачно лоцирано где...” Има тих ситуација колико хоћете, само су некако промицале. Као, нема везе, ми знамо да је он наш велики реалиста. А ја кажем, не можете бити реалиста без реалности. Његова реалност је нагађајућа, „можда јесте, а можда и није”. Та неизвесност, тај погодбени однос према свету и та потенцијалност су најважније особине његове реалности. Један много узнемиренији и флуиднији Андрић, са вечитом несигурношћу, то је само један од елемената о коме пишем. Пишем, на пример, о хумору и поезији у његовом делу. Он је говорио да када изгубимо поштовање према игри и смисао за игру, свако од нас улази у мрачну шуму. А тако га не замишљају, већ га замишљају као озбиљног, досадног и сувог. Говорим о његовој огромној емоционалности и саучешћу за људе. Људи говоре о његовој лукавости, а он је увек настојао да нико не остане невиђен. Сваком кога је описао опрао је ноге као Христ тим процесом великог разумевања. И Алију Ђерзелеза, и Мустафу Маџара који је манијак, нема човека кога он не би видео изнутра као што тај види себе. Тај топли, саучесни, неизвесни Андрић је моја прича. Причам о улози путовања у његовом животу. Он је прво говорио: „Путовање је мој други и лепши живот”, а како је био старији: „Све што на путовању добијем, плаћам најбољим делом себе, јер данима сањам да куњам као пресађена биљка.” И многе од његових великих заноса би он касније обрадио кроз иронију. То је било карактеристично за Андрића – све што је волео, он би се томе и наругао.
Timeline Photos
Iz zbirke “Sudbinska opomena” Gintera Kunerta POKLON GOSTU Ovdje dobijate jedan sasvim požutio list: moje iskustvo. Svoju sam kožu nažalost odavno na različite tržnice nosio i stojim tu prilično ogoljen. U bogatstvu svoje mladosti mislio sam da sam savršeno besmrtan dok se kosa i čovječanstvo polako ne izgubiše. Ali to su samo slike koje ne znače ništa do pokušaj da se nešto od mene učini vidljivim što ne možete da vidite. Sa nemačkog preveo Stevan Tontić
Timeline Photos
Iz zbirke "So bi imala ukus prašine" Haimea Labastide Grad broj 3 Pod užasnim podnevnim Suncem, grad koji je težio da bude večan, cirkularan i spokojan svet, nebeski svod, zaustavljen u tragičnom mermernom krugu, plavi hram i njegovi dugi vrtovi, dugi hodnici, neobuzdani, neizreciv vertikalan nož Sunca na potiljku, grad pritisnut peskom, šta pruža čoveku što ga u tišini i začuđen prelazi? koji crtež intenziteta i praskozorja na izdisaju postavlja ispred divljeg tuđinca, zapanjenog? ništa, samo malo vetra, besane večnosti, ništa više nego smrt, samo ugalj što je već pepeo, lažna predskazanja, kakvo divljenje ovaj grad budi u strancu? zauvek neupućen u njegova znamenja, stran njegovim mineralnim odlikama, nem pred savršenom geometrijom što lancem zakiva Zemlju za nebo, bunovnu noć za prolaznom neprovidnošću dana, šta ostavlja ovaj grad tuđincu? odjek nostalgije i budućnosti? ništa, možda? gavran preleće horizont. Sa španskog prevela Sonja Štajnfeld.
Timeline Photos
Одломак из романа "Један могући живот" Иванке Косанић А ОНДА ГА ЈЕ СЛИКАЛА… А онда се у Венецији и то догодило… Одувек је Венецију замишљала као „бајку која плови”, град маште и снова изникао из морске пене, варош лепоте. Помало је жалила што у њу долази сувим, не воде-ним путем, јер би то био потпунији доживљај. Бранко је већ боравио у Венецији и сложио се са њом: са широког мора улазиш у лагуну, кроз Канал Светог Марка, у најчудеснију луку из које се виде величанствене грађевине, као да лебде над морем. А испред платоа и Црква Светог Марка, на којем је увек много људи и голубова: ту је Палата која одмах осваја својом прелепом архитектуром, стубови на обали са ла-вом, вапорети у бочним каналима… Тада је путовао Јадраном, попреко, од Пуле. Али га је, на жалост, сломила морска болест. Није сигуран да је ово што сада опису-је баш тако видео: много га је мучио стомак. – Сада једва чекам да из воза видим Венецију – рекао је Бранко. – Вероватно се во-зом стиже са друге, стражње стране Палате и Цркве Светог Марка. А најбоље је, по-сле, гледати цркву са неког звоника. То су касније и учинили… Поглед је био диван: и Велики канал са Риалто мостом, Црква Санта Марија, и Трг светог Марка и обала… Све пред њима: и плаветнило мора, и бројни узани канали, и велики лагунски мост преко којег су возом прешли, и бројни други мостови, вапорети, бродови… Боје Венеције су видели одмах: гласове и мирисе осетили касније. Надежди су у сећању највише остали звукови звона, Бранку гласови бројних туриста, довикивање гондолијера… Она је осећала свежи мирис мора, а он је додавао, помало се шалећи, да у њему препознаје устајали и трули мирис воде… Надежда се противила. Али ка-да је, после, два пута боравила у Венецији, (једном са Анђом, други пут са Растком – да ли зато што је оба пута прекидала боравак због здравствених проблема а затим и због рата) она је помислила да је Венеција за њу само први пут била божји дар, град који излази из бајке, и даје и нуди бајку. При првом боравку, догодило се да се пред лепотом овог града суочи са смислом људског, па и свог живота. На полеђини Тицијанове репродукције ЛА БЕЛЛА писа-ла је, из Венеције, пријатељици Косари. „Ја летим од генија до генија, тражим хра-не да се напијем, тражим храбрости да продужим сликарство”. Мислила је тада на своје слике у односу на грандиозна дела тих ликовних великана! Али, питала се, зашто сам написала да сам се много намучила? Њој се чини да сада, у овој ратној неизвесности, у мраку у којем је људски живот постао безвредан, препознаје и тадашње своје дилеме: да ли је човеку само уметност довољна? Да ли је било потребно да много раније преиспита своје опредељење да је за њу најважније да буде САМО сликар? Нису ли се у Венецији, тада, у њој родиле жеље за променом, које је била потисла? Или је то само прихватила за кратко? Сада не жели да одговори на та питања… Дани у Венецији су део њеног живота ко-ји јој је даривао и једно друго искуство, тако интензивно и снажно, довољно за це-ли живот. А после… После су дошли ратови, њена потреба да осећање родољубља, које је у њој било по-дједнако јако као и страст за сликањем – надвлада све друго… Она сада те тренутке окреће према светлости да би их у овој мрклини боље видела; у којима су зачудни наступи осећања били довољни за цео живот! Човека обогаћују и прошлост и искус-тво и она је због тога задовољна… Она га је сликала. У некој соби, у некој од оних зграда поред канала, са чије се тера-се видела морска плавет и у којој су, можда, становале баронесе и барони. Сада је то хотел у којем љубазна собарица, стално, када је сретну, понавља да су у Венецију дошли у право време: на балконима је расцветано раскошно цвеће па се његов ми-рис меша са слатким мирисом воћа… Она је, понекад, слуша, некад и не разуме, јер италијански није успела да савлада као друге језике. Али јој се, углавном, љубазно осмехује… Седели су у тој соби у једном тренутку велике присности, док су се напољу чула звона, можда и узнемирујућа, али је она осећала да су они тада пришли једно другом на начин који до тада никада није осетила. Седео је пред њом, у потпуно рас-копчаној кошуљи без крагне, полу наг, са рукама прекрштеним око струка; назирала се његова затегнута кожа. Он је њој, иначе, увек изгледао лепо. А онда га је сликала: црних бркова и косе, зачешљане према темену па су се назирали залисци и високо чело, необично подигнуте главе, укосо на десну страну на којој су, ипак, најизрази-тије очи. Као да бистро и топло, не трепћући, гледају у неку лепоту или можда сањају… Када га је тако насликала, Бранко је питао: „Да ли ме ти стварно овако видиш?!” И био је, некако, весео… Она није знала да ли јој одобрава, да ли му је мило, а само жели да је дира, да је ра-змази, да јој каже да му је и она драга… (Али јој је тај портрет одмах узео. Рекао је: „Па сликала си га с љубављу, за мене, зар не!” А њу је била тада преплавила топли-на и руменило.) А она је, док је сликала, у једном моменту зажелела да осети његову кожу, њену ме-коћу и глаткост… да је оживи на платну што је могуће верније… Седела је наспрам њега, заклоњена штафелајем, посрамљена што (јер је постала свесна!) та потреба у њој није само или није уопште само уметничка, већ чулна, издајничка, када тело постаје јаче од разума: а осећање им је увек сродно… А онда јој је Бранко помогао: он јој је пришао. Када је, касније, лежала на софи, усамљена (Бранко је био изашао), присуство онога што је осећала као нешто физички стварно чинило ју је срећном: кроз отворене про-зоре улазили су шумови улице, гласови гондолијера на каналима, сјај сунца кроз ра-змакнуте завесе и њој је све јаче и снажније то осећање постајало само њено, као непоновљиви доживљај, друкчији, потпунији и самосвојнији од свега што је до та-да доживела, дубок, јединствен и различит од оног који су јој доносиле и даривале њене слике… И сусрети и везе са другим људима…
Timeline Photos
Priča "Daće bog" iz zbirke "Priče iz kaveza" Slobodana Simića DAĆE BOG – Pa, komšinice Ružo, moram da se pohvalim. Moja Vesna snimila novu ploču! U deset miliona primeraka! Stalno je na Televiziji, sunce mamino, postala je prava zvezda. Svi je hvale, poziva-ju, a i lepo zarađuje. Baš mi je juče kazala: „Mamice moja, hoćeš li da ti kupim kuću na moru ili na planini, ili hoćeš obe?” Zlato mamino! … – Čestitam ti, draga moja Milka, to je veliki uspeh. E, da je moja Marina bila pametna i slušala me, ne bi nas uvalila u ovu bruku. – Šta, nije vaqda završila fakultet? – Ma jeste, mučenica, ne staj mi na muku. Završila je pre mesec dana, samo nisam smela od sramote da pričam. – Šta je ono mala studirala? – Medicinu, pusti. Možeš misliti šta joj je palo na pamet! A kad sam joj govorila: „Idi, Marina, na izbor za mis, pa da te neko vidi i angažuje”, ona neće. Kažem joj, glupači: „Vidiš da ti sve pametne drugarice pevaju po kafanama, otiđi malo s wima, zapevaj i ti koju, nisi mutava”, ona jok. Samo sedi u kući i uči. Tukla sam je, terala na estradu, ona samo plače i čita. – Šteta, baš mi je žao. A bila je tako slatka devojčica, imala je lepe noge. Bila bi odlična na omotu za ploču. – Ma, govorila sam joj, komšinice, vodila sam je lično kod fotografa da snimi akt… Ne vredi! Smrači se, samo što ne plače, a qudima nije dovoqno da gledaju samo telo, hoće i osmeh, ra-dost. Borila sam se koliko sam mogla i savest mi je mirna. – Pa, šta sad radi? – Šta bi radila?! Ide kao prosjak od praga do praga i moli za posao, a u slobodnom vremenu pravi tapiserije i prodaje na pijaci. Sramota me je, draga Milka, da o tome pričam. I još, možeš misliti, hoće da se uda. Upoznala na pijaci nekog asistenta, ili tako nešto, i zapela ko magarac. Rekla sam joj: „Ako nas i tako osramotiš, kunem ti se, Marina, odreći ću te se preko novina”. Kaže: „Mama, mi se volimo”. Pa od čega ćete da živite, dete, kad se qubav ne jede? Da bar nađe nekog čoveka da je izdržava, nego asistenta, goqu. „Ne boj se, mama, on će uskoro dati otkaz na fakultetu, pa će početi da preprodaje krompir i papriku.” Kamo lepe sreće, kažem joj, da je od početka preprodavac, ne bih ni reč rekla, još bih te i blagoslovila! A ovako – nema govora! Ona samo plače, pravi tapiserije i piše molbe. – Srce mi se cepa, komšinice Ružo. Nego, kako ti je mlađi, Goran? – Kako! Dobro kaže naš narod: nesreća ne ide sama. Uhvatilo ga loše društvo, ništa ne mogu. Druži se sa nekim mangupima: filozofima, pravnicima, ekonomistima, piscima… Evo, već je druga godina Prava i nikako da se urazumi. Ne može da shvati da srqa u propast. Kažem mu: „Gorane, sine, nemoj kao sestra, uzmi se, sine, u pamet. Ostavi te kwižurine, to je sramota, bru-ka. Šta će svet da kaže? Idi, sine, treniraj… šta god hoćeš. Budi fudbaler, košarkaš, teniser, da se majka ponosi, ili se lepo učlani u Partiju, pa postani funkcioner, ti si uvek bio duhovito dete. Izaberi šta god hoćeš, ali nemoj, sine, u propast.” I ne vredi, Milka, ludo dete. Kaže: „Mama, i mene je sramota da učim, ali ne mogu drugačije.” Ne može drugačije! Pa, kako da ga čovek ne prebije! – Nemoj tako, komšinice Ružo, nije sve tako crno. Ti znaš da je i moj Dragan bio stao na ludi kamen pa završio ekonomiju. Tukla sam ga kao vola u kupusu, ali je bio zapeo i završio. Srećom, vrati se na vreme pameti, sestra mu otvori kafić i sad lepo radi i zarađuje. Baš skoro mi kaže: „Ipak si ti bila u pravu, šteta što te nisam slušao. Nemoj slučajno negde da pričaš da sam diplomirao, smejaće mi se qudi.” Opametio se, načisto. I za tvog Gorana još nije kasno. Može da švercuje, preprodaje, diluje… a i za Partiju mu još nije kasno. – Daće bog da se i on jednom opameti, draga Milka, daće bog…
Photos from Izdavačka kuća AGORA's post
10 najprodavanijih naslova u knjižari AGORA tokom decembra 2016. godine 1. TESLA, PORTRET MEĐU MASKAMA, Vladimir Pištalo 2. KAL, Isak Basevis Singer 3. ŠTA SNEG PRIČA, Dragan Jovanović Danilov 4. RAŠČARANI SVET, Jelena Lengold 5. ISKUPLJENJE, Ijan Makjuan 6. SPUTNIK LJUBAV, Haruki Murakami 7. DOKTOR GLAS, Jalmar Sederberg 8. SLIKA DORIJANA GREJA, Oskar Vajld 9. ISPOD VULKANA, Malkolm Lauri 10. LA SANS PAREILLE, Milisav Savić
Timeline Photos
Srećni novogodišnji i božićni praznici! Neka vam Nova 2017. godina bude puna sreće i uspeha! AGORA
О преласку границе која није за прелажење - Печат - Лист слободне Србије
Nataša Anđelković o "Doktoru Glasu" Jalmara Sederberga za "Pečat" http://www.pecat.co.rs/2016/12/o-prelasku-granice-koja-nije-za-prelazenje/
Timeline Photos
Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da je Agora objavila "SIMETRIJE", zbirku priča argentinske autorke, Luise Valensuele, u prevodu Ane Marković. Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je odmalena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato, između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i SAD u. U Njujorku je provela deset godina (1979–1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je napisala "Roman noar s Argentincima" (1990). Dobitnica brojnih argentinskih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu. Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i u svojim autopoetičkim esejima prevashodno se bavi konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. PRIČE JEDNE OD NAJVEĆIH SAVREMENIH ARGENTINSKIH KNJIŽEVNICA Valensuelina proza je stilski raznovrsna – humoristična, lirska, razbarušena, samozapitana, ali i mračna, angažovana i provokativna, ponekad sve to istovremeno. U neobičnom svetu Simetrija, u koji se upliću apsurd i fantastika, pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera i amajlije, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave; prizori iz gradskog života, nepisana pravila tanga, čudnovati kafe u kome muškarci i žene sede odvojeno; metaknjiževne fantazije o princezama transponovanim u savremeno doba i ogorčenim na svog tvorca – pa sve do torture političkih zarobljenica u argentinskim logorima. Iznad svega, ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom. Za Valensuelu, taj je identitet ukorenjen u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale „ženstvenosti” ali je i menja i podriva, a istorijska marginalizacija žena omogućava im da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način. Ana Marković „Knjige Luise Valensuele su naša sadašnjost ali u njima je takođe sadržana naša budućnost; na svakoj njihovoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.” Hulio Kortasar „U srcu Valensueline proze nalazi se duboka zaokupljenost upotrebom i zloupotrebom moći, strukturama dominacije koje prožimaju najosnovnije aspekte našeg bivstvovanja. Te strukture dominacije očitavaju se u politici tela, politici seksualnosti, politici jezika i politici države, posebno autoritarne države. Valensuelina proza vešto oslikava međuzavisnost između svakog od ovih nivoa političke razmene.” Gvendolin Dijas „Ono što Luisa Valensuela piše o nama mnogo je više od svedočanstva: to je jedan novi znak koji nam omogućava da, zahvaljujući njoj, izrazimo naše lične, još uvek neimenovane oblasti, sve ono što pati i čemu je potrebno oslobođenje i pravda.” Leopoldo Brisuela
Quiz
