Na konferenciji Darivitost-prepoznavavanje i podrška

Metod “Zelena olovka”- istaknimo što je ispravno Dete bilo kog uzrasta na ovaj način se uči ne da se koncentriše na neuspehe nego da uočava svoje uspehe. A to je važan psihološki pristup. Na razvoju metoda „zelena olovka“ posvećeno radi Tatjana Ivanko. Prvo pominjanje „metode zelenog mastila“ pripada akademiku APN (Akademija pedagoških nauka) SSSR-a Š. A. Amonašviliju. On ovaj metod pominje u svojoj knjizi „Zdravo deco!“ iz 1983. Princip „zelene olovke“ može se koristiti u svim oblastima vaspitanja i učenja. Dete bilo kog uzrasta na ovaj način se uči ne da se koncentriše na neuspehe nego da uočava svoje uspehe. A to je važan psihološki pristup. U čemu je suština: Kada je njeno dete učilo kosa-prava-tanka-debela i slova, Tatjana Ivanko nije crvenom olovkom podvlačila greške, kao što se to radi u školi. Ona je zelenom olovkom isticala ona mesta na kojima je dete najbolje nacrtalo liniju odnosno napisalo slovo. Devojčici se to veoma dopalo, pa je posle svakog reda tražila: „Mama, hajde da vidimo koje je najbolje ispalo!“ Ceptela je od ushićenja kad bi mama zelenom olovkom zaokruživala slovo uz reči „Ovo je idealno!“ U čemu je razlika u pristupima? Kada ističemo crvenom olovkom greške, mi koncentrišemo pažnju na te greške. Šta usvaja naše vizuelno pamćenje? O da – usvaja ono što nije ispravno, ono kako ne treba. Da li ste nekada videli da su idealno napisana slova podvučena ili zaokružena crvenom olovkom? Niste! Hteli ne hteli, u podsvesti pamtimo ono što je istaknuto. U drugom slučaju, koncentrišemo se na ono što je dobro i pravilno. Posredi su sasvim drugačija osećanja, drugačiji doživljaj. Hteli ne hteli, podsvesno ćemo težiti da ponovimo to što je ispravno i dobro. To je sad posve drugačija unutrašnja motivacija – ne težnja da izbegnemo greške nego težnja da uradimo ispravno. A sad obratite pažnju na pitanje: kako istaknute greške u svesci utiču na naš život kad porastemo? Odgovor je očigledan: od detinjstva se koncentrišemo na nedostatke, greške, na ono što nismo pravilno uradili, na ono što je ispalo loše. Tome su nas učili u školi pomoću crvene olovke, a i u kući su nam češće skretali pažnju na ono što nismo dobro, odnosno na ono što smo uradili loše, nego na ono što smo uradili kako valja. Od dvadeset kvačica koje smo ispisali podvučena je jedna – dakle 19 smo napisali lepo i samo 1 nepravilno. Čemu usredsređenost na tu jednu? E, pa upravo ta navika (istaći crvenom pogrešno), koju vučemo iz detinjstva i koje nikako da se oslobodimo i da je otklonimo iz naše svesti odraslog čoveka – postaje najčešći uzrok nezadovoljstva u životu. Ono što je u fokusu dobija na značaju. Ono na šta se obraća najviše pažnje, postaje sve veće i važnije. Sve počinje od detinjstva – sve navike iz detinjstva nosimo sobom kroz život kad porastemo, samo što nisu sve te navike i korisne. Usvojivši princip zelene olovke, uvidećete da čak i ako detetu ne ukazujete na to gde je pogrešilo, greške će polako same od sebe nestati, zato što dete samo po sebi, po svojoj prirodi, nastoji da uradi sve kako valja. Iz knjige: Мастерство учителя, Дуг Лемов (МИФ, Москва 2014)

VRTIĆU JE KRAJ – SAD POČINJE ŠKOLA Bliži se početak školske godine, a zabrinutost raste – i kod roditelja i kod dece. I jedni i drugi imaju svoje povode za razmišljanje…. Roditelji se pitaju : Da li će i ovaj razred biti težak kao prethodni ? Da li će i ove godine svoje „slobodno“ vreme provoditi završavajući domaće zadatke ? Da li će boravak biti organizovan tako da na poslu ne razmišljaju o sutrašnjem kontrolnom zadatku….? A deca znaju šta ih čeka : rano leganje i rano buđenje, neprijatno učenje da bi postigli „dobar“ uspeh, manje druženja napolju, nedostatak vremena za igru jer posle škole slede : strani jezik, muzička škola, časovi plesa, škola računara… Posebna priča su prvaci i njihovi roditelji. Jer, čini mi se da se nekada polazak u školu očekivao sa radošću i ponosom. Njime su se roditelji hvalili : „Dete nam je poraslo i kreće u školu“. Danas su osećanja drugačija. Roditelji su, uglavnom, zabrinuti, a deca uplašena. Prave se strategije o tome ko će prvaka voditi i dovoditi iz škole, da li će „slušati“ učiteljicu, da li će naučiti da čita i piše u prvom polugodištu, da li će ga neko tući ili mu otimati užinu i krasti stvari…. Pitam se, da li danas prvak, stvarno, treba da bude uplašen i šta roditelji mogu da učine i nađu odgovor na uobičajeno pitanje : „Ali, kako ja mogu sve što nevalja da promenim?“ Pre svega, to što ste mnogo zabrinuti neće promeniti ništa….jer zabrinutost nema „magičnu“ moć da reši probleme. Ono što može da pomogne je oslanjanje na ljude oko vas, koji mogu da budu podrška vašem detetu i vama. Saznajte koliko dece iz vašeg ulaza/zgrade/ulice, polazi u prvi razred. Ostvarite kontakt sa njihovim roditeljima ( i ako postoji obostrana zainteresovanost ) dogovorite se da vam dođu u posetu, ili da vi odete kod njih. Svako poslepodne na početku škole – jedno upoznavanje – tematsko : kako da olakšamo jedni drugima i našoj deci ? Mogli bi da se dogovorite da jedan roditelj vodi u školu grupu dece iz iste zgrade/ulice, a drugi roditelj vodi decu iz škole do kuće. Ta uloga mogla bi se sedmično menjati, pa bi na pr. jedan roditelj bio „zadužen“ samo pet dana mesečno.To bi bila velika ušteda vremena, živaca, goriva… za roditelje, a veliko zadovoljstvo za decu. Oni bi uživali u društvu vršnjaka na putu do i iz škole, hodali bi – što znači da bi bili bi fizički aktivni posle 4-5 sati sedenja, osećali bi se zaštićeno jer su deo grupe, distancirali bi se mentalno od napornih sadržaja kojima su bili izloženi nekoliko sati – tj. relaksirali bi se….I sve to „baš kao nekada“ kada su se i roditelji i deca osećali bezbedno na putu iz škole . Ono što bi vremenom usledilo je mogućnost da ta „uvežbana“ grupa dece, u drugom polugodištu ide u školu i iz škole bez pratnje odraslih. Deca su sposobna za to, ako ih dobro i detaljno pripremite. Roditelj može da obezbedi podršku detetu tako što će ga upoznati sa starijim đakom iste škole (ja osobu u toj ulozi nazivam „mentor“). Mentorov zadatak je da poznaje i u mnoštvu dece razlikuje vaše detete od ostalih i kada primeti da se vaše detete nalazi u neprijatnoj situaciji ili opasnosti da mu pruži podršku i zaštiti ga, ako je potrebno. Isto tako, ako mentor primeti da se vaše detete pogrešno ponaša, treba da reaguje i zahteva ponašanje kojim neće ugrožavati sebe i druge. Razmislite da li poznajete nekoga čije dete ide u peti, šesti ili sedmi razred škole u koju ide vaše dete? Dogovorite se sa roditeljem tog, na pr. sedmaka, da upoznate decu. Kratak, prijatan razgovor, uz pitanje starijem detetu da li želi da bude u ulozi mentora i da li vaš prvak može u slučaju nekog problema da mu se obrati. Vaš zadatak je da u toku prve sedmice pokažite svom detetu kako i gde može da pronađe mentora, u slučaju da mu treba pomoć. Dobit od ove vrste organizovanja je višestruka. Mlađe dete će se osećati sigurnije, jer će znati da ima podršku. Naučiće da nisu „svi drugi“ oni koji će ga ugroziti, čime će sticati poverenje u ljude oko sebe. Mentor će biti ponosan jer mu je odrasla osoba poverila odgovoran zadatak, što će doprinositi njegovom osećanju sopstvene vrednosti. A roditelj...biće bezbrižniji i znaće da je doprineo da prvak početak školovanja doživi i pamti kao prijatno iskustvo. Autor teksta : Olga Trifunović

Na stranci razvojnog savetovališta možete da pratite seriju tekstova posvećenu vaspitavanju dece. Bavićemo se različitim aspektima roditeljstva i temama koje su aktuelne. Današnji tekst pozva na prevenciju vršnjačkog nasilja : STVARAJTE NENASILJE U svojoj psihoterapijskoj praksi često se susrećem sa roditeljima koji mi se obraćaju zbog problema vršnjačkog nasilja. Obraćaju mi se roditelji čija su deca žrtve nasilja, porodice u kojima su deca činila nasilje i roditelji koji mi se obraćaju zbog toga što njihovo dete „ne zna“ da bude nasilno, pa su zabrinuti jer misle da će zbog toga postati žrtva. Da budem precizna - kada kažem „deca“ mislim na uzrast od 2 do 18 god. Ono što kažem roditeljima u svojoj kancelariji, podeliću sa vama : „Roditelji koji dozvoljavaju, podstiču i uče svoju decu da budu nasilni prema vršnjacima i da na agresiju odgovore agresijom STVARAJU vršnjačko nasilje “ i svoj stav potkrepljujem rečima norveškog psihologa Dana Olveusa, koji je ključni istraživač na temu nasilja među decom. On kaže : „Deca kod kojih roditelji ne uspostavljaju jasne granice u odnosu na nasilničko ponašanje prema vršnjacima i odraslima, odnosno deca čiji su roditelji permisivni prema iskazivanju agresije, povećaće detetovu agresiju, a time i povećati opasnost od kasnijeg nasilnog ponašanja. Po Olveusu, ako ispoljena agresivna ponašanja nisu sankcionisana, dete u svom repertoaru ponašanja učvršćuje agresivne reakcije i to kroz neusvajanje mehanizama inhibicije agresivnosti. Ako su roditelji uopšteno popustljivi i tolerantni, ako ne postavljaju stroge granice u odnosu na nasilničko ponašanje, nivo detetove agresivnosti će se povećati.“ Ali, šta da rade roditelji koji ne žele da njihovo dete vraća „istom merom“? Kako da zaštite svoje dete od agresivnog ponašanja vršnjaka ? Kako da reaguju kada gledaju kako roditelj mirno posmatra kako njegovo dete gura, grebe, udara…drugo dete ?“ Tako, što će se udružiti sa roditeljima koji žele da stvaraju nenasilje – jer vi ste većina i to ona kvalitetna, koja želi da budemo kulturni i civilizovani, ali i da odlučno postavimo granice ličnog prostora, koji se kod dece razvija već oko treće godine. Tako, što ćete na mestima gde boravi veći broj dece (igraonice, vrtići, parkovi, igrališta) zahtevati „nultu toleranciju nasilja“ , što po definiciji znači : „automatsko kažnjavanje prekršioca koje se primenjuje u cilju iskorenjivanja neželjenog ponašanja“. Ne, nećete vi kažnjavati tuđe dete, ali ćete od organizatora boravka dece zahtevati da dete koje se ponaša agresivno isključe iz igre (na 5 min), a ako se agresivno ponašanje ponovi da zahtevaju od roditelja da dete napusti prostor. (Samo da podsetim : ustanove za boravak dece obavezne su po zakonu da imaju Program zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, pa vi nećete tražiti nešto „što je nemoguće“ ili „ što ne postoji“.) Tako, što ćete u parku, ako drugo dete gurne vaše, stati pored svog deteta i glasno i odlučno – kako bi vas dobro čula sva deca – reći : „Ja sam Markova mama. Neću ti dozvoliti da guraš Marka.“ Na ovaj način poslaćete dve važne poruke. Prva je namenjena vašem detetu i glasi : „ Treba da se zauzmeš za sebe, jer niko nema pravo da te gura/udara/pljuje/grebe…..Ja sam tu i pokazaću ti kako se to radi“. Druga poruka je namenjena detetu koje ugrožava druge : „Neću ti dopustiti da se ponašaš agresivno“ Tako, što ćete naučiti svoje dete da traži pomoć. U vrtiću od vaspitača : „Jelena mi otima igračke. Želim da mi vrati “ U školi od učitelja : „ Kada sam na odmoru u dvorištu, Jovan i Luka mi skidaju gaćice. Rekao sam im više puta da to ne rade, ali i sada su to uradili. Želim da me zaštitite.“ Na ulici od prolaznika, konkretnim zahtevom : „Čiko/teto, ovaj dečak mi preti i ne dozvoljava da prođem. Molim vas da mi pomognete tako što ćete mi dati ruku da prođem sa vama. “ Ako okupite vaše prijatelje i poznanike koji imaju decu i napravite dogovor da zajedno, kao grupa, primenjujete ove postupke učinićete mnogo. Jer samo vi, roditelji, možete svojom proaktivnošću, (što znači : „spremnost da preuzmete odgovornost za sebe i svoj život“) da učinite ono što očekujete od institucija/zakona/društva…. Da stvarate NENASILJE ! Olga Trifunović, psiholog