🔊❗️OBAVEŠTENJE: Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da je Veterinarska ambulanta "VetAid" - Kruševac dobila rešenje o registraciji rendgena ❤ 🔊 S tim u vezi želimo da vas obavestimo da ćemo sprovesti akciju od 50% popusta na snimanja :) ❗️❗️❗️ 1.000 DINARA RENDGENSKO SNIMANJE ❗️ AKCIJA ĆE TRAJATI DO NOVE GODINE❗️❤ BITNOST RADIOLOŠKE DIJAGNOSTIKE: Savremenu veterinarsku medicinu danas je nemoguće zamisliti bez kvalitetne rendgenske dijagnostike. Ona nam svakodnevno omogućava postavljanje kliničke dijagnoze za gotovo sva oboljenja različitih organskih sistema naših pacijenata. Pregledi kardiovaskularnog sistema, abdominalnih organa i koštanog sistema u vecini kliničkih slučajeva moraju se upotpuniti radiološkim pregledom da bismo što pre došli do pravilne dijagnoze. Visoki kvalitet rendgenskog snimka i visoka stručnost veterinara koji ga procenjuje su od presudnog znacaja za kvalitetan medicinski tretman.

Jedan od težih slučajeva koji smo imali demodikoze je kod psa Snowflake, zlatnog retrivera, koju je spasilo udruženje ORPAK. Prvenstveno ovim putem apelujemo na SVE vlasnike pasa da NIKADA BE ODUSTAJU OD SVOJIH KRZNENIH PRIJATELJA... Snowflake (jer je bila krhka kao pahulja) a ovako izgleda nakon SAMO 2 MESECA! Ona je ležala da ugine, bila je kost i koža, koža joj je trulela po celom telu i osećala se na mršu -bukvalno se ŽIVA RASPADALA, bojali smo se najgoreg da će se morati uspavati, jer gangrena je krenula i na nogama i zahvaćen je bio i ceo rep....sumnjalo se i na štenećak..... A onda mic po mic... Terapije, nega, hrana, vitamini ova nežna krhka pahulja se izborila i pretvorila u predivnog retrivera~i baš je takva. Još jednom MOLIMO VAS NIKADA NE ODUSTAJTE OD NJIH! VOLITE IH I NE OKREĆITE GLAVU KADA STE IM NAJPOTREBNIJI, JER ONI VAMA NIKADA NEĆE OKRENUTI GLAVU A BILI BOLESNI A SREĆNI A TUŽNI.... izgleda strašno da, ali nega, ljubav i adekvatno lečenje sve promeni. A šta je demodikoza: DEMODIKOZA Demodikoza je parazitsko oboljenje pasa i mačaka koje je izazvano prisustvom velikog broja demodeks-šugaraca. Kod pasa demodikozu izaziva Demodex canis a kod mačaka oboljenje izaziva Demodex cati. Demodikoza pasa Šugarac demodeksa svoj čitav životni cikulus provodi u koži pasa. I on je normalan stanovnik pseće kože. Prvenstveno parazitira u dlačnim folikulima gde prolazi kroz četiri svoja stadijuma razvoja: jaje, larva, nimfa i odrasli parazit. Postoje rase pasa koje su dokumentovano sklonije demodikozi. 10 rasa sa najvećom statističkom pojavom demodikoze u svetu su šar-pei, zapadnoškotski beli terijeri, škotski terijeri, engleski buldozi, boston terijeri, doge, vajmajneri, erdel terijeri, aljaski malamuti i avganistanski hrtovi. I dobermani su rasa koji su skloni pojavi demodikoze ali ne spadaju u prvih deset rasa po sklonosti. Međutim, apsolutno kod svih rasa pasa, izuzimajući meksičkog golokožog i kineskog krestastog psa, je moguća pojava demodikoze. Ppredisponirajući faktori su i loša ishrana, nekvalitetno držanje, stres, teranje, štenjenje, postojanje endoparazita i postojanje neke druge bolesti. Demodikoza se prenosi u toku perioda dojenja sa zaražene kuje na štence direktnim kontaktom u toku prva 2-3 dana života štenaca. Eksperimenti pokazuju da ako se štenci na svet donesu carskim rezom i podignu bez kontakta sa obolelom majkom, neće biti zaraženi demodeksom. Ovaj podatak govori da se demodikoza ne prenosi transuterino. Patogeneza Pitanje koje često biva postavljeno u veterinarskoj ambulanti je zašto neki psi obole od demodikoze a neki ne, ako su šugarci demodeksa normalni stanovnici pseće kože. Predpostavlja se da najznačajniju ulogu u pojavi demodikoze predstavlja neodgovarajući imunološki status životinje. U prilog ovoj tvrdnji stoji i činjenica da do pojave demodikoze dolazi kod odraslih pasa koji su podvrgnuti citostatskom i/ili imunosupresivnom tretmanu a ranije nikada nisu bolovali od demodikoze. Nasledna sklonost ka demodikozi je takođe vrlo bitan faktor u nastanku ove bolesti. Klinička slika Postoje dva pojavna tipa demodikoze a to su lokalizovana i generalizovana demodikoza. Lokalizovana demodikoza se pojavljuje kao malo, crvenkasto mesto bez dlake na koži psa koje ne kome se retko javlja svrab. Jedno ili više ovakvih promena mogu da budu prisutne na koži obolelog psa. Najčešća mesta pojave lokalizovane demodikoze na koži psa su glava, naročito predeo oko očiju i oko usta, zatim su promene česte na prednjim nogama. Ređe, promene se javljaju i po telu i zadnjim nogama. Kada se sprovede odgovarajući tretman dlaka se na obolelim mestima pojavljuje za oko 30 dana. Lezije mogu da nestaju i da se ponovo pojavljuju u periodu od nekoliko meseci. Generalizovana demodikoza je jedna od najtežih kožnih oboljenja koja se javljaju kod pasa koja se na kraju čak može i fatalno završiti. Generalizovana demodikoza obično se pojavljuje već sa 3-18 meseci starosti. Ako bolest nije tretirana na odgovarajući način ili ako se ne desi da spontano nestane onda će pas nastaviti da boluje i kada odraste. Nije retko i da se generalizovani oblik demodikoze javi i kod pasa starijih od dve godine. Vlasnici moraju da budu upozoreni da pored djagnostikovane demodikoze moguće je da pas oboleo još od neke sistemske bolesti i da je često potrebno dugo i opsežno analiziranje da bi se utvrdila i druga postojeća bolest. Brojna oštećenja kože se javljaju na glavi, ispod vrata, na prednjim nogama, između prstiju, da bi se brzo širele počitavom telu. Koža na stomku je najduže sačuvana od bilo kakvih promene, mada u krajnjem stadijumu bolesti nije ni ona pošteđena.Ova oštećenja na koži komplikuju se sekundarnim bakterijskim infekcijama. Zbog bakterijske infekcije dolazi do otoka, crvenila i bolnosti oko lezija kao i do pojave krasta. Primetno je i uvećanje lokalnih limfnih čvorova. Nekoliko meseci od početka bolesti obolela životinja je potpuno prekrivena ranama i krastama koji svrbe, ima vrlo neprijatan miris, mada je do krajnjih stadijuma bolesti apetiti očuvan i promene u ponašanju psa nistu tako dramatične koliko su dramatične promene na koži. Dijagnoza Dijagnozu demodikoze postavlja veterinar na osnovu detaljne anamneze vlasnika, detaljnog pregleda obolelog psa, i kao najvažnije, mikroskopskim pregledom kožnih skarifikata. Labaratorijski pregled krvi kod mladih životinja obolelih od demodikoze obično ne daje važne informacije jer su sve vrednosti u granicama normale. Kod starijih pasa kod kojih bolest duže traje mogu da se jave poremećaji vrednosti laboratorijskih analiza, noročito vrednosti hormona tiroideje. Terapija Tretman demodikoze mora da se sprovodi pod strogom preporukom i kontrolom veterinara. Veterinar mora da upozori vlasnike pasa obolelih od generalizovane demodikoze koliko je ova bolest teška i uporna za tretman i da traži veliko angažovanje vlasnika kako vremenski tako i novčano. Terapija može da traje nedeljama pa i mesecima. Psi kod kojih se generalizovana demodikoza pojavila posle druge godine starosti imaju mnogo lošiju prognozu za tretman od pasa kod kojih se bolest pojavila ranije. Takođe treba upozoriti vlasnike da se generalizovana demodikoza često može samo držati pod kontrolom ali ne i izlečiti. Pored demodikoze kod obolelih pasa je često potrebno tretirati još neko sistemsko oboljenje koje je i podstaklo pojavu demodikoze. Posle nestanka kliničkih simptoma demodikoze životinja se ne smatra zdravom sve dok ne prođe dvanaest meseci od trtmana a nove lezije na koži se nisu pojavile. Kod većine tretiranih pasa javlja se recidiv posle šest meseci od završene terapije. Psi koji su lečeni od demodikoze se nikako ne preporučuju za paranje i svaki vlasnik psa koji je od demodikoze bio oboleo morao bi da bude savestan i pošten i da svog psa isključi iz svakog reproduktivnog programa jer se parenjem ovakvih pasa problem demodikoze umnožava i budući je izvor problema novim vlasnicima. U svetu se psi kod kojih je dijagnostikovana demodikoza obavezno kastriraju/ sterilišu što je i naša preporuka. MAČEĆA DEMODIKOZA Za razliku od demodikoze pasa kod mačaka je demodikoza daleko ređa bolest. Lokalna demodikoza kod mačaka je obično samolimitirajuća i nestaje posle nekoliko meseci. Oboljenje se javlja najpre na očnim kapcima, na koži oko očiju, usana i na vratu. Moguća je pojava i zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanla kod mačaka izazvanih demodikozom Generalizovana mačeća demodikoza je jako retka, ali ako se pojavi jednako je teška za lečenje kao i pseća generalizovana demodikoza. Najveći broj slučajeva generalizovane demodikoze registrovano je kod sijamskih i burmanskih mačaka. Generalizovana mačeća demodikoza je gotovo uvek povezana sa nekim sistemskim oboljenjem kao što su mačeća virusna leukemija, diabetes, hiperadenokrticizam ... Dijagnoza i terapija mačeće demodikoze je vrlo slična dijagnozi i terapiji pasa.

Mališani koji se oporavljaju i leče kod nas zahvaljujući Orpak organizaciji, ovo je Žile ❤

LETO I VELIKI PROBLEMI SA "POPINIM PRASIĆIMA". UPOZORAVAMO VLASNIKE DA "POPINO PRASE" MOŽE BITI VEOMA OPASNO, PA ĆEMO POKUŠATI DA VAM DAMO ŠTO VIŠE INFORMACIJA: Teško da postoji vlasnik psa koji nije upoznat sa biljkom koja nosi narodno ime "popino prase". "Popino prase"je ustvari klas trave koja je vrlo rasprostranjena po gradskim travnjacima. Zbog slabijeg održavanja zelenih površina i neredovnog košenja trave "popinih prasića" iz sezone u sezonu ima sve više. Najveći problem je što ova, izgledom beznačajna biljka, može da izazove ozbiljne zdravstene probleme kod psa. Mačke daleko ređe pate od problema koje "popini prasići" mogu da izazovu jer one uporno i dugo održavaju sopstvenu higijenu i čiste se skidajući sa sebe sve što ih je zaprljalo ili se eventulno za njih zakačilo. Kako se problem manifestuje? Šetajući se kroz travu ili po njoj se valjajući pas na svoju dlaku može da nanese veliki broj "popinih prasića". Problem nastaje onog trenutka kada se neko od ovih "popinih prasića" zabode u kožu ili upadne u uho, oko ili nos psa. Uho Nekada se dešava da vlasnik u toku šetnje primeti da pas zacvili, počne da trese glavom i krivi glavu na jednu stranu. Tada obično znači da je "popino prase"upalo u uho psa. Međutim, vrlo lako može da se dogodi da se ovi simptomi ne pojave u toku šetnje već nekoliko sati od završetka šetnje kada pas iznenada, bez ikakovog vidljivog razloga, u kući počne da cvili i pokazuje gore navedene simptome. Neiskusni vlasnici ponekad za ovakve simptome pomisle da su uzrokovani ujedom insekta. Ponekad pas može tako dramatično da odreaguje da neki vlasnici pomisle da je pas dobio epileptični napad. Ako vlasnik ne odvede odmah psa kod veterinara deŠava se da se simptomi malo smire pa da se za nekoliko sati ponove u punom intenzitetu. Oko U toku ili posle šetnje pas počinje da intezivno češe oko, da trlja glavu po podu, da žmirka ili potpuno zatvori oko i opire se pokušajima vlasnika da mu oko pogleda. Što problem duže traje time oko sve intenzivnije suzi i čitava koža oko oka postaje vlažna i ulepljena. Nos Većina pasa u toku šetnje vrlo intenzivno njuška i istražuje mirsne tragove na zemlji. Međutim, prilikom njuškanja može da se desi da pas udahne i u nos unese "popino prase" Simptomi se u većini slučajeva manifestuju intenzivnim kijanjem koje se javlja u pravim napadima. Često dolazi i do krvarenja iz nosa psa kako i do pojave nosnog iscetka. Pas takođe pokušava da češe njušku i trlja njušku o zemlju. Napadi kijanja se na periode smiruju da bi se za neko vreme ponovili istim intenzitetom. Koža između prstiju "Popini prasići" se vrlo lako zabadaju u kožu između prstiju pasa i ako ih vlasnik ne primeti na vreme, za kratko vreme kožu probijaju i u nju ulaze. U većini slučajeva prvi simptom koji vlasnici primete je da pas počinje da šepa i da štedi nogu, a u periodu mirovanja pas šapu intenzivno liže i grize. Kada vlasnik šapu pogleda obično primeti crvenilo i otok kože izmeu prstiju i pas nerado prihvata pregled jer je mesto bolno. Problem sa "Popinim prasićima" koji u šape ulaze je taj što se oni stalno po malo kreću napred i migriraju sa primarnog mesta ulaska tako da je bilo slučajeva da su "popini prasići" koji su ušli u šapi izvađeni čak u visi lakta psa. Što viŠe vremena prolazi "popino prase " je sve teže pronaći. Koža na drugim delovima tela Ne postoji deo kože psa u koga je nemoguće da se "Popini prasići" zabodu.Kroz našu praksu vadili smo "popine prasiće" iz najrazličitijih delova tela. Posebno su ovim problemima skloni i psi kao što su bobtaili, pekinezeri, koker španijeli, čau-čau, samojedi, tibetski terijeri, pudle... uopšte, psi koji imaju dužu dlaku ili dlaku koja nije glatka i skliska. "Popino prase" se u kožu zabada i lagano u nju ulazi starajući reakciju okolnog tkiva manifestovanu crvenilom, otokom i bolom. Ako je mesto dostupno, pas pokušava da se tu grize, liže ili češe. Iznad msta uboda koža dlaka postaje razređenija i ulepljena. Kako se problem dijagnostikuje i leči? Za tačnu i sigurnu dijagnozu neophodno je psa odvesti kod veterinara. U zavisnosti u kom se organu ili organskom sistemu problem manifestuje veterinar će izvršiti potrebne pregede. Nertko, da bi se dijagnoza tačno postavila i da bi se izbeglo nanošenje bola psu, pas se ili sedira ili uvodi u totalnu anesteziju. Na naročiti osetljivim organima kao što je oko, preged, a potom i odstranjivanje "popinog praseta" se skoro bez izuzetaka obavalja u anesteziji. Za odkrivanje i odstranjivanje "popinog praseta" iz uha i nosa potrebnu su odgovarajući instrumenti i stručna tehnika jer nestružnim radom moguće je izazvati vrlo ozbiljne i trajne posledice kao što je probijanje bubne opne u uhu psu. Odstranjivanje "popinog praseta" iz šape često predstavlja pravi operativni zahvat jer je neophodno kožu iseći da bi bilo moguće "popino prase" izvaditi. Isto važi i za "popine prasića" na drugim mestima u koži. Odstranjivanje "popinih prasića" iz pojedinih delova tela psa može da predstavalja pravi problem za veterinara, posebno ako je problem sa "popinim prastom" dugo trajao baš zbog "mogućnosti da se "popino prase" vremenom stalno po malo pomera unapred. "Popini prasići" mogu i da dovedu do ozbiljni oštećenja organa u koji su upali. Tako na primer "popino prase" koje upadne u oko može da dovede do vrlo ozbiljnih uštećenja oka jer oštećuje površinu oka svojim oštrim ivicama. Nije retka ni pojava ulcera i oštećenja dubljih struktura oka koji onda zahtevaju dug i uporan tretman a posledice su u nekim slučajevima i trajne. "Popino prase" u uhu može da probije bubnu opnu i da dovede do jakih upalnih procesa u uhu. "Popino prase" u nosu može da izazove jaku zapaljensku reakciju sluzokože nosa i ako se ne izvadi, pojavu hroničnih problema i poteeKoća prilikom disanja. Kako probleme sprečiti? Veliku neprijatnost za vlasnike pasa predstavlja to što je probleme sa "popinim prasićima" nemoguće 100% prevenirati i što uprkos svoj pačnji i nezi savesnih vlasnika desi se da problem javi. Važno je, da koliko je moguće, vlasnici izbegavaju da šetaju svoje pse po površinama koje obiluju ovom travom. U svojim dvorištima neophodno je da vlasnici redovno održavaju higijenu svojih travnjaka i da ih na prvom mestu redovno kose. Posle svake šetnje vlasnik obavezno treba da kompletno isčetka i pregleda svog ljubimca a naročitu pažnju treba da obrati na dlaku i kožu između prstiju psa i oko ušiju psa. Pri pojavi bilo kakovog sumnjivog simptoma važno je da se vlasnik sa svojim ljubimcem što pre obrati veterinaru da bi se eventualne komplikacije izbegle.

Svaki život je bitan! 🤗🐦❤️ hvala Orpakovci 👍💪

Trudimo se da svaki slučaj težeg i lakšeg kožnog oboljenja ispratimo, postavimo tačnu dijagnozu i izlečimo životinju. Ovo su samo neki od slučajeva koje smo oporavili u roku od mesec-dva ❤ Kožna oboljenja su vrlo uporna ali se mogu sanirati uz dobru saradnju vlasnika i nas. U našoj ambulanti vršimo dermatološke preglede: - Klinički dermatološki pregled - Parazitološko ispitivanje (demodeks, šugarci, hejlecijela, vaši) - Mikološko ispitivanje (dermatofite, malasezija) - Kutana citologija (bakterije, malasezija, tumori) - Uzimanje uzoraka za identifikaciju bakterija - Uzimanje uzoraka za histopatološko ispitivanje („punc“ i iglena biopsija) - Otoskopski pregled spoljašnjeg ušnog kanala - Alergijsko ispitivanje (intradermalno testiranje), kao i sprovođenje alergen specifične imunoterapije. Napominjemo: NE ODUSTAJTE od vašeg ljubimca ako primetite promene na koži jer su u velikom broju slučajeva ti problemi rešivi. Kako bi vam bliže objasnili napisaćemo informacije o nekim bolestima, koje su često zastupljene: BUVE Najačešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa i mačaka je mačeća buva (Ctenocephalides felis). Gotovo sve životinje su osetljive i izložene delovanju ovog parazita, osim životinja koji žive na visokim nadmorskim visinama. Buve se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju. Takođe, odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod velikog broja pasa i mačaka buve dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv. Velika infestacija ovim parazitima može, posebno u štenadi i mačića, dovesti i do ozbiljnijih poremećaja (anemija većeg stepena). Buve su i prelazni domaćini za pseću pantljičaru. Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji oko korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili nalaskom izmeta ili jaja buva koje ukazuju na prisustvo ovih parazita na psu / mački. Treba istaći da je kod pasa i mačaka koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma. Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadijuma larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva trebalo bi obuhvatiti sve razvojne oblike. U praksi to nije nimalo jednostavno budući da ne postoji nijedno idealno veterinarsko sredstvo za uništavanje svih razvojnih oblika buva. Osim toga buve imaju izuzetnu sposobnost prilagođavanja na insekticide tako da je tretman i kontrola još više otežana. Osnovni princip lečenja je antiparazitski tretman. Na tržištu postoje brojni preparati različite efikasnosti i u različitim oblicima (sprejevi, šamponi, praškovi, rastvori, spot on forme, ogrlice itd.). Obzirom i na toksičnost ovih preparata pre upotrebe poželjno je prokonsultovati se sa veterinarom. Veoma je važno da se pored antiparazitskog tretmana psa ili mačke sprovede tretman i čitavog smeštajnog prostora u kome pas / mačka boravi. Ako pas / mačka žive u kući to znači da odgovarajućim insekticidom treba tretirati sve površine na kojima životinja boravi uključujući i tepihe, parket, nameštaj, koa i posebne prostirke na kojima pas ili mačka spavaju. Takođe treba naglasiti da kada se sprovodi antiparazitski tretman, on se mora sprovoditi na svim životinjama u domaćinstvu istovremeno. Često se dešava da vlasnici tretmanu podvrgnu životinju kod koje su se simptomi alergijskog dermatitisa ispoljili a da tretman ne sprovedu na ostalim životinjama. Takvo postupanje je pogrešno i neisplativo, jer netretirane životinje su siguran i stalan izvor buva, kako za obolelu životinju, tako i za čitav smeštajni prostor. Posebno treba od buva zaštititi životinje koje puno izlaze van kuće i koje puno kontaktiraju sa drugim životinjama. Alergijska na ujed buve Kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvački buve. Kao posledica ove alergije, kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do znatno ozbiljnijih poremećaja i oštećenja dlake i kože. Psi i mačke kod kojih se ispolji alergijski dermatitis zahtevaju poseban tretman pod kontrolom veterinara. Alergijski dermatits prozrokovan ujedom buve najčešće se pojavljuje kod životinja starosti između 3 i 5 godina starosti, međutim bolest se može pojaviti i kod životinja bilo koje druge starosti, jedino je ekstremeno retka pojava alergije na ujed buve kod životinja mlađih od šest meseci. Sezonski u našim krajevima, alergijski dermatititis se obično javlja u toplijim mesecima. Međutim u domaćinstvima gde se tretman protiv buva ne izvrši ili se vrši nestručno i pogrešno, moguće je da se buve u takvim sredinama zadrže čitave godine i da se alergijski dermatitis kod životinja iz ovakvih domaćinstava javlja i po najvećoj zimi. Kod pasa i mačaka kod kojih se klinička slika alergijskog dermatitisa razvije jer vlasnik ne reaguje na vreme, obolela životinja izgleda izgleda jako loše. Dlaka može da joj opadne duž čitavih leđa. Leđa bivaju prekrivena ranama i krstama. Vrlo često dolazi i do sekundarnih bakteriskih infekcija. Vlasnici često ovakav izgled psa ili mačke prepisuju nekim drugim oboljenjima, šugi na primer, jer im izgleda nemoguće da običan ujed buve može da dovede do tako ozbiljnog oboljenja. Moguće je da zbog stalnog griženja kod životinje dođe do potpunog istupljivanja sekutića. UJEDI INSEKATA I PAUKOVA Veliki broj insekata i paukova koji žive u okruženju pasa i mačaka mogu da stimulišu imuni odgovor prilikom kontakta životinje sa insektom ili paukom. Pojava ovih hipersenzitivnih reakcija naročito se javlja na mestima koja su slabije pokrivena dlakom ili dlakom uopšte dlakom nisu pokrivena. Insekti i paukovi proizvode brojne supstance koje mogu biti alergeni za pse i mačke. Alergenske supstance mogu biti prisutne u pljuvački, izetu ili spoljnom skeletu insekata i paukova. Alergeni iz insekata i paukova dospevaju u životinju ili putem ujeda insekta ili životinja može da ih udahne ili proguta. Ne postoji nikakva starostna predisponiranost životinja. Pojava kliničkih simptoma je obično nagla i najčešće koincidira sa povećanim brojem insekata ili paukova u okruženju životinje. Prvi simptom je obično svrab a zatim dolazi do pojave crvenila i malih uzdignuća na koži. Promene su najčešće na stomaku, unutrašnjoj strani nogu, na glavi, donjim delovima ekstremiteta i vrhovima ušnih školjki. Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze vlasnika i na osnovu fizičkog pregleda. Postoje i intradermalni testovi koje veterinar može da izvrši u cilju utvrđivanja uzročnika problema, mada se ovaj dijagnostički metod upotrebljava samo onda kada se problemi ponavljaju a kada vlasnik zajedno sa veterinarom ne uspeva da ustanovi ko je uzročnik problema. Međutim često i pored alergijskih proba ne može da se ustanovi uzročnik jer se alergeni za kožne probe prave samo od najčešćih uzrokovača. -------------------------------------------------------------------------------------------------------- DEMODIKOZA Demodikoza je parazitsko oboljenje pasa i mačaka koje je izazvano prisustvom velikog broja demodeks-šugaraca. Kod pasa demodikozu izaziva Demodex canis a kod mačaka oboljenje izaziva Demodex cati. Demodikoza pasa Šugarac demodeksa svoj čitav životni cikulus provodi u koži pasa. I on je normalan stanovnik pseće kože. Prvenstveno parazitira u dlačnim folikulima gde prolazi kroz četiri svoja stadijuma razvoja: jaje, larva, nimfa i odrasli parazit. Postoje rase pasa koje su dokumentovano sklonije demodikozi. 10 rasa sa najvećom statističkom pojavom demodikoze u svetu su šar-pei, zapadnoškotski beli terijeri, škotski terijeri, engleski buldozi, boston terijeri, doge, vajmajneri, erdel terijeri, aljaski malamuti i avganistanski hrtovi. I dobermani su rasa koji su skloni pojavi demodikoze ali ne spadaju u prvih deset rasa po sklonosti. Međutim, apsolutno kod svih rasa pasa, izuzimajući meksičkog golokožog i kineskog krestastog psa, je moguća pojava demodikoze. Ppredisponirajući faktori su i loša ishrana, nekvalitetno držanje, stres, teranje, štenjenje, postojanje endoparazita i postojanje neke druge bolesti. Demodikoza se prenosi u toku perioda dojenja sa zaražene kuje na štence direktnim kontaktom u toku prva 2-3 dana života štenaca. Eksperimenti pokazuju da ako se štenci na svet donesu carskim rezom i podignu bez kontakta sa obolelom majkom, neće biti zaraženi demodeksom. Ovaj podatak govori da se demodikoza ne prenosi transuterino. Patogeneza Pitanje koje često biva postavljeno u veterinarskoj ambulanti je zašto neki psi obole od demodikoze a neki ne, ako su šugarci demodeksa normalni stanovnici pseće kože. Predpostavlja se da najznačajniju ulogu u pojavi demodikoze predstavlja neodgovarajući imunološki status životinje. U prilog ovoj tvrdnji stoji i činjenica da do pojave demodikoze dolazi kod odraslih pasa koji su podvrgnuti citostatskom i/ili imunosupresivnom tretmanu a ranije nikada nisu bolovali od demodikoze. Nasledna sklonost ka demodikozi je takođe vrlo bitan faktor u nastanku ove bolesti. Klinička slika Postoje dva pojavna tipa demodikoze a to su lokalizovana i generalizovana demodikoza. Lokalizovana demodikoza se pojavljuje kao malo, crvenkasto mesto bez dlake na koži psa koje ne kome se retko javlja svrab. Jedno ili više ovakvih promena mogu da budu prisutne na koži obolelog psa. Najčešća mesta pojave lokalizovane demodikoze na koži psa su glava, naročito predeo oko očiju i oko usta, zatim su promene česte na prednjim nogama. Ređe, promene se javljaju i po telu i zadnjim nogama. Kada se sprovede odgovarajući tretman dlaka se na obolelim mestima pojavljuje za oko 30 dana. Lezije mogu da nestaju i da se ponovo pojavljuju u periodu od nekoliko meseci. Generalizovana demodikoza je jedna od najtežih kožnih oboljenja koja se javljaju kod pasa koja se na kraju čak može i fatalno završiti. Generalizovana demodikoza obično se pojavljuje već sa 3-18 meseci starosti. Ako bolest nije tretirana na odgovarajući način ili ako se ne desi da spontano nestane onda će pas nastaviti da boluje i kada odraste. Nije retko i da se generalizovani oblik demodikoze javi i kod pasa starijih od dve godine. Vlasnici moraju da budu upozoreni da pored djagnostikovane demodikoze moguće je da pas oboleo još od neke sistemske bolesti i da je često potrebno dugo i opsežno analiziranje da bi se utvrdila i druga postojeća bolest. Brojna oštećenja kože se javljaju na glavi, ispod vrata, na prednjim nogama, između prstiju, da bi se brzo širele počitavom telu. Koža na stomku je najduže sačuvana od bilo kakvih promene, mada u krajnjem stadijumu bolesti nije ni ona pošteđena.Ova oštećenja na koži komplikuju se sekundarnim bakterijskim infekcijama. Zbog bakterijske infekcije dolazi do otoka, crvenila i bolnosti oko lezija kao i do pojave krasta. Primetno je i uvećanje lokalnih limfnih čvorova. Nekoliko meseci od početka bolesti obolela životinja je potpuno prekrivena ranama i krastama koji svrbe, ima vrlo neprijatan miris, mada je do krajnjih stadijuma bolesti apetiti očuvan i promene u ponašanju psa nistu tako dramatične koliko su dramatične promene na koži. Dijagnoza Dijagnozu demodikoze postavlja veterinar na osnovu detaljne anamneze vlasnika, detaljnog pregleda obolelog psa, i kao najvažnije, mikroskopskim pregledom kožnih skarifikata. Labaratorijski pregled krvi kod mladih životinja obolelih od demodikoze obično ne daje važne informacije jer su sve vrednosti u granicama normale. Kod starijih pasa kod kojih bolest duže traje mogu da se jave poremećaji vrednosti laboratorijskih analiza, noročito vrednosti hormona tiroideje. Terapija Tretman demodikoze mora da se sprovodi pod strogom preporukom i kontrolom veterinara. Veterinar mora da upozori vlasnike pasa obolelih od generalizovane demodikoze koliko je ova bolest teška i uporna za tretman i da traži veliko angažovanje vlasnika kako vremenski tako i novčano. Terapija može da traje nedeljama pa i mesecima. Psi kod kojih se generalizovana demodikoza pojavila posle druge godine starosti imaju mnogo lošiju prognozu za tretman od pasa kod kojih se bolest pojavila ranije. Takođe treba upozoriti vlasnike da se generalizovana demodikoza često može samo držati pod kontrolom ali ne i izlečiti. Pored demodikoze kod obolelih pasa je često potrebno tretirati još neko sistemsko oboljenje koje je i podstaklo pojavu demodikoze. Posle nestanka kliničkih simptoma demodikoze životinja se ne smatra zdravom sve dok ne prođe dvanaest meseci od trtmana a nove lezije na koži se nisu pojavile. Kod većine tretiranih pasa javlja se recidiv posle šest meseci od završene terapije. Psi koji su lečeni od demodikoze se nikako ne preporučuju za paranje i svaki vlasnik psa koji je od demodikoze bio oboleo morao bi da bude savestan i pošten i da svog psa isključi iz svakog reproduktivnog programa jer se parenjem ovakvih pasa problem demodikoze umnožava i budući je izvor problema novim vlasnicima. U svetu se psi kod kojih je dijagnostikovana demodikoza obavezno kastriraju/ sterilišu što je i naša preporuka. MAČEĆA DEMODIKOZA Za razliku od demodikoze pasa kod mačaka je demodikoza daleko ređa bolest. Lokalna demodikoza kod mačaka je obično samolimitirajuća i nestaje posle nekoliko meseci. Oboljenje se javlja najpre na očnim kapcima, na koži oko očiju, usana i na vratu. Moguća je pojava i zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanla kod mačaka izazvanih demodikozom Generalizovana mačeća demodikoza je jako retka, ali ako se pojavi jednako je teška za lečenje kao i pseća generalizovana demodikoza. Najveći broj slučajeva generalizovane demodikoze registrovano je kod sijamskih i burmanskih mačaka. Generalizovana mačeća demodikoza je gotovo uvek povezana sa nekim sistemskim oboljenjem kao što su mačeća virusna leukemija, diabetes, hiperadenokrticizam ... Dijagnoza i terapija mačeće demodikoze je vrlo slična dijagnozi i terapiji pasa. -------------------------------------------------------------------------------------------------------- "ŠETAJUĆA PERUT" "Šetajuća perut" je naziv za kožno oboljenje životinja i čoveka izazvano parazitima iz roda Cheyletiella. Od domaćih životinja od ove bolesti oboljevaju mačke, psi i zečevi. Etiologija Cheyletiella je prlično krupan parazit koji živi na površini kože i ne ulazi u dlačne folikule (za razliku od Demodex-a) Čitav životni ciklus od jaja, preko larve i nimfe pa do odraslog parazita Cheyletiella-e se odvija na jednom domaćinu. @ivotni ciklus im obično traje 21 dan. Za preživljavanje Cheyletielle je neophodan domaćin. Larve, nimfe i odrasli paraziti jako kratko preživljavaju van domaćina. Najduže bez domaćina mogu da prežive ženke - 10 dana. Jaja ovoga parazita zalepljena za opalu dlaku domaćina su značajan izvor reinfekcije i infekcije za druge životinje. Paraziti se vrlo lako i brzo prenose među životinjama, naročiti kada su u pitanju mlađe kategorije. Klinička slika Ljudi Simptomi infestacije Cheyletiellom kod ljudi variraju, ali najčešće posle direktnog kontakta sa infestiranom životinjom na koži ljudi se javljaju rozikaste promene. Promene se najčešće javljaju na koži ruku, na telu i butinama. Iz crvenih fleka na koži razvijaju se gnojne promene nalik aknama. Po pucanju ovih promena nastaju kraste koje dosta svrbe obolelog. Ako oboleli ne dođe u ponovni kontakt sa zaraženom životinjom lezije na koži nestaće za oko tri nedelje. Životinje Simptomi oboljenja kod pasa i mačaka su varijabilni tako da mogu da budu gotovo neprimetni pa do vrlo intenzivnih simptoma praćenih jakim češanjem. Kod najvećeg broja zaraženih životinja najprimetniji simptom je izražena suvoća kože i perutanje duž leđa. Svrab obično nije prisutan. Ovi početni simptomi su verovatno izazvani zapaljenjem kože koje proizvode paraziti hraneći se. Mačke se puno više ližu i čiste krzno od pasa pa samim tim, lizanjem otklanjaju i perut i parazite. Zato kod njih bolest i njeni simptomi mnogo sporije napreduju nego kod pasa. Vremenom perutanje se proširuje po čitavom telu obolele životinje, moguće je da dođe do gubitka dlake i svrab postaje primetan. Kod mnogih životinja intenzitet svraba nije u proporciji sa količinom parazita na koži tako da se predpostavlja da paraziti mogu da izazovu alergiju kod domaćina. Kod vrlo zapuštenih slučajeva javlja se klinička slika koja u mnogom podseća na onu kod infestacije šugom. Dijagnoza Dijagnoza Cheyletieloze se potvrđuje pronalaskom parazita ili jaja. Pronalazak parazita ili jaja može da bude prilično težak, posebno kod mačaka. Tehnike koje se koriste za pronlazak parazita su pregled kože pacijenta sa jakim povećavajućim staklom, pregled kožnih skarifikata ili uzoraka uzetih pomoću selotejp trake kao i pregled izmeta obolelog psa ili mačke. Postoje mnoge kožne bolesti pasa i mačaka koje mogu da daju sličnu kliničku sliku tako da pregled pacijenta mora da se obavi vrlo pažljivo i savesno da se ne bi postavila pogrešna dijagnoza a pacijent pogrešno terapirao. Terapija U terapiji Cheyletieloze koriste se različiti komercijalni pesticidi za tretman kožnih parazita pasa i mačaka. Preporuku za izbor preparata treba prepustiti veterinaru koji će na osnovu vrste životinje, infestiranosti životinje i starosne dobi predložiti koji od preparata treba da se primeni. Kada je infestiranost velika, kada ima dosta životinja u domaćinstvu, posebno ako su u pitanju odgaivačnice, trebalo bi izvršiti i tretman okoline i smeštajnog prostora životinja. --------------------------------------------------------------------------------------------------------- PROBLEMI SA RAZLIČITIM INSEKTIMA Različiti leteći insekti su u prirodi značajan rezervoar bakterija, virusa, jednoćelijskih mikroorganizama i parazita. Mnogi od njih su i značajni prenosioci ili prelazni domaćini različitih oboljenja ljudi i životinja. Reakcije na ujed ili ubod insekata variraju od vrste i rase napadnutih životinja. Nekada se javlja samo lokalna reakcija, ali je nekada moguće da se pojavi sistemska reakcija kod ujedene / ubodene životinje koja može i da joj ugrozi život. Muve Štalske muve (Stomoxys calcitrans) su prilagođene da iz kože domaćina sisaju krv. Ovi insekti izuzetno iritiraju životinje koje napadaju a važne su i kao prenosioci nekih bolesti. Ujedima štalskih muva mnogo su skloniji psi nego mačke, verovatno zato što su mačke veštiji lovci i spretnije su u odbrani od ovih insekata. Najčešći deo tela psa koji muve napadaju su vrhovi ušiju, a nešto ređe i njuška. Vlasnik najčešće na psu prvo primeti oštećenja vrhova ušnih školjki. Vrhovi ušnih školjki su prekriveni ranama koje lako krvare. Psa ove rane iritiraju i on češe uši pa se time upalni prces još više širi. Kod pasa kojima su uši delimično preklopljene, kao što je slučaj kod škotskih ovčara ili foksterijera, muve napadaju mesta na kome se uho preklapa. Napadima muva su jako izloženi psi koji žive napolju jer oni nemaju načina da napade muva izbegnu. Problimi sa ujedima muva se mnogo više sreću u seoskim sredinama ali nije retka pojava ovih problema i u gradovima gde nema stajskih životinja. Crne muve (Simuliidae spp.) se najčešće nalaze u blizine vode i u dubokoj hladovini. Pojavljuju se sa dolaskom proleća i sreću se u toku čitavog leta. Njihov ujed izaziva vrlo neprijatni reakciju ako na koži životinja tako i ljudi. Kod životinja najviše naadaju bezdlačne delove ako što je stomak, unutrašnji delovi ušne školjke i glava. Ujedi ovih muva dovode do izraženog otoka na koži ujedenog koji zatim prelazi u čir pa u krastu. Ujedna životinja biva veoma razdražena, mesto ujeda je jako iritira i svrbi. Moguće je da čak dođe i do nekroze na mestu ujeda tako da po zarastanju na mestu ujeda ostaje trajan ožiljak. Uobičajena sredstva koja se koriste za odbijanje i teranje muvamogu da preveniraju ove probleme. Vrlo je važno da vlasnik pažljivo pročita uputstvo prearata koji se odlučio da upotrebi, da ne bi došao u situaciju da upotrebi ono sredstvo koje je škodljivo za njegovog ljubimca. Najbolje bi ipak bilo da se vlasnik prokonsultuje sa veterinarom pre nego što upotrebi bilo koje sredstvo za odbijanje insekata. Bilo bi poželjno da se za afektovanog psa za neko vreme obezbedi prostor za držanje unutra u toku dana, u prostoriji do koje muve ne mogu da dospeju. Same rane treba da se trtiraju i lokalno i treba da se drže čiste i suve. Zbog štetnog dejstva muva i na druge životinje, potrebno je da vlasnik istraži i pronađe izvor muva u okolini i da ga skloni ili uništi (stajsko đubrivo, neuklonjeno smeće i sl.) Komarci Kod većine životinja po ujedu komarca pojavljuje se, kao i kod ljudi, uzdignuće na koži koje svrbi. Međutim dokazano je da su neke mačake alergične na ujed komarca, tačnije na određene supstance iz pljuvačke komarca. Kod takvih mačaka dolazi do pojave izrazite upale kože praćene jakim svrabom, pojavom erozija i krasti. Ovakve promene se najčešće javljaju na nosu mačke, na vrhovima ušnih školjki ili čak na gaznim površinama šapa. Oštećenja na koži mačaka nestaju za 24h ako se mačka izoluje od komaraca, međutim problemi se javljaju istim intenzitetom ako mačka ponovo bude napadnuta od strane komaraca. Kod mačaka vrlo obazrivo treba koristiti preparate koji odbijaju komarce jer mačke mogu da budu vrlo osetljive na pojedine od ovih preparata. Pošto se komarci hrane najviše od sumraka do svitanja, osetljivu mačku onda u to doba treba čuvati u prostorijama koje su izolovane od komaraca ili u kavezima koji imaju zaštitne mreže protiv komaraca. -------------------------------------------------------------------------------------------------------- UŠNI ŠUGARAC U prošlim brojevima "Zova" bavili smo se problemima koji izazivaju šugarci koji parazitiraju u koži pasa i mačaka. Sada ćemo se baviti problemima koje izazivaju šugarci koji parazitiraju u spoljašnjem ušnom kanalu pasa i mačaka. Latinski naziv za ovog šugarca je Otodectes cynotis. Otodectes šugarci nisu specifični za vrstu, tako da jednako napadaju i pse i mačke i vrlo se lako prenose sa životinje na životinju. Etiologija Odrasli šugarci Otodectes-a su veći nego šugarci koji parazitiraju u koži, bele su boje i slobodno se kreću po površini ušnog kanala tako da ih je ponekada moguće videti i golim okom. Životni ciklus Otodectes-a traje tri nedelje. Odrasli paraziti polažu jaja koja se lepe za podlogu na kojoj su položena. Posle četiri dana inkubacije iz jaja se izležu larve. Iz larvi se razvijaju nimfe. Nimfe se kroz nekoliko razvojnih faza pretvaraju u odrasle parazite. Prosečan životni vek odraslog parazita je oko dva meseca. Otodectes-i se hrane tkivnim tečnostima i ostacima epitela. Kako se paraziti hrane u ušnom kanalu, tako epitel spoljašnjeg ušnog kanala postaje iritiran i ušni kanal stvara pojačane količine ušne masti (cerumen). Spoljašnji ušni kanal obolele životinje se polako puni cerumenom, krvlju i eksudatima samog parazita. Sadržaj ušnog kanala poprima tipičan izgled taloga od kafe. Klinički znaci Klinički znaci oboljenja mogu da budu vrlo varijabilni, naročito kod mačaka. Kada se oboljenje javlja u svom tipičnom obliku, bilo da su pas ili mačka u pitanju, dolazi do izrazitog svraba ušiju obolele životinje. Životinja stalno češe uši, trese glavom, krvi glavu u jednu pa u drugu stranu, nervozna je, uznemirena. Kada bolest duže traje, životinja češanjem jako oštećuje kožu sa spoljašnje strane uha, tako da je ušna školjka i koža u okolini uha prekrivena ranama i krastama. kada vlasnik pogleda unutrašnjost uha životinje, primećuje crni gusti sadržaj, koji se uprkos upornom čišćenju svakodnevno stvara. Ako postoji više životinja u domaćinstvu, jedna po jedna počinju da pokazuju slične simptome. Međutim oboljenje ušnog kanala izazvano Otodectes-ima vrlo često se javlja o oblicima koji nisu tako tipični kao što je opisano u prethodnom tekstu. Kod mačaka može da dođe do pojave vrlo izražene količine crnog sadržaja iz uha a da se mačka uopšte ne češe i ne pokazuje nikakve druge kliničke znakove oboljenja. Sa druge strane, neke mačke pokazuju izraziti svrab ušiju, a da gotovo i nema sadržaja u ušima obolele mačke. Kod pasa se češće pojavljuje jak svrab ušiju bez naročito izraženog sadržaja u ušima. Bolest se naročito brzo i lako prenosi među mladim životinjama i mlade životinje su daleko osetljivije na ovo oboljenje nego odrasle. Kod ljudi koji su došli u kontakt sa oblelim životinjama može da da dođe do prolazne, kratkotrajne upale kože ili, što je mnogo ređe, može se desiti da Otodectes izazove i oboljenje uha čoveka. U takovom slučaju, neophodno je da se vlasnik obrati humanom dermatologu. Dijagnoza Vrlo je važno da vlasnik psa ili mačku koji pokazuju znake iritacije uha što pre odvedu veterinaru. Potrebno je takođe da vlasnik veterinaru da što više detalja o tome kada je bolest primetio, kako se simptomi manifestuju, da li je vlasnik sam pokušao da sanira problem, i ako jeste kako i čime, da li vlasnik ima još neku životinju i da li ona pokazuje slične simptome, ili da li slični simptomi postoje kod životinje iz susetstva, parka, da li je pas možda boravio u pansionu za pse... Veterinar posle detaljnog pregleda psa ili mačke i pregleda uha, dijagnozu Otodectes-a načešće postavlja mikroskopskim pregledom uzorka ušnog sadržaja u kome pronalazi parazite. Mikroskopski nalaz Otodectes-a najsigurnije eliminše druge moguće uzroke ušnih problema kao što su starna tela u ušima, atopije i preosetljivost na određenu vrstu hrane ili na neki od lekova koji su korišćeni u terapiji životinje, određene bolesti hormonalne prirode (smanjena funkcija tiroidne žlezde, disbalans polnih hormona), autoimune bolesti, kao i sekundarno nastale baketrijske ili gljivične infekcije. Vrlo je često moguće da se Otodectes-i pronađu i na drugim delovima tela, naročito na vratu, grebenu i repu. Ovi ektopični Otodectes-i najčešće ne stvaraju nikakvih klinički vidljivih problema, ali ipak je moguće da se kod nekih životinja pojavi upala kože koja svrbi životinju. Terapija Sve životinje koje su bile u bliskom kontaktu sa životinjom kojoj je dijagnostikovana infestacija Otodectes-om treba da se smatraju zaraženim i da se podvrgnu tretmanu. Ovakve tretmane je obično jako teško sprovoditi u odgaivačnicama ili u pansionima za pse gde istovremeno boravi veći broj životinja. Temeljno tretiranje životinja u propisanim insekticidima kao i deteljan i savestan sanitarni tretman i čišćenje smeštajnog prostora su od ogromne važnosti. Potrebno je da se ovakav tretman sprovodi jedan put nedeljno četiri puta. Lokalna terapija ušiju obolelih životinja je takođe veoma važna. Pre i u toku tretmana ušiju preparatima koje prepiše veterinar važno je da se uši temeljno i detaljno čiste da bi se omogućilo bolje dejstvo propisanog leka. Lokalni tretman ušiju treba sprovoditi minimum trideset dana. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------- ŠUGA PASA I MAČAKA Šuga je nesezonsko oboljenje koje se češće javlja kod pasa i mačaka koji se drže u lošim higijenskim uslovima. Šuga je kao bolest rasprostranjena po celom svetu, a oboljevaju i ljudi i životinje. Vrlo se lako i brzo prenosi sa oboleloga psa ili mačke direktnim kontaktom ili kontaminiranim priborom ili opremom. Uzrokuju je šugarci iz tri roda i to: Sarcoptes, Notoedres i Otodectes,pri čemu su najčešći uzročnici Sarcoptes i Otodectes. U ovom tekstu bavićemo se oboljenjem koje kod pasa izaziva parazit Sarcoptes scabiei var. canis a kod mačaka Notoedres cati. Iako šugarci pokazuju afinitet prema jednoj vrsti životinja, oni mogu da izazovu bolest i kod drugih vrsta. Tako na primer šugarac pasa može da izazove oboljenje i kod mačaka, lisica i ljudi. I mačeći i pseći šugarac imaju sličan životni ciklus: životni ciklus im traje 17-21 dan. Parenje mužjaka i ženke šugarca se odvija u kanalima ispod površine kože domaćina. Oplođena ženka polaže jaja u tunelima koje buši ispod površine kože i to brzinom od 2-3 mm kože dnevno. Iz jaja se legu larve koje se kreću po površini kože. larve se pretvaraju u nimfe koje dolaze u rupe na koži i tu ostaju do stadijuma odrasle jedinke. Šugarci više vole površinu kože sa manje dlake tako da najčešće borave na ušima, laktovima, stomaku i donjim delovima nogu. Kako bolest napreduje, tako i dlaka sve više opada pa šugarci kolonizuju i velike površine kože. Svojim parazitskim delovanjem na koži šugarci izazivaju jak svrab koji za posledicu ima dodatna oštećenja kože. Ovaj svrab postaje intenzivniji preko noći i u zatvorenim i toplim prostorima. Na oštećenim mestima primećuju se crvenilo, čvorići, ogrebotine, kraste i nedostatak dlake. Može doći i do sistemskih poremećaja u vidu anemije i sekundarnih bakterijskih infekcija. Lezije koje načine šugarci mogu i spontanu da regresiraju u toku 12-14 dana u slučaju ako je samo nekoliko parazita bilo preneto kratkotrajnim kontaktom. Reakcija kod ljudi zaraženih šugarcem javlja se u oviru 24 h od izlaganja čoveka dejstvu šugaraca. Na ljudima se javljaju uzdignuća na površini kože koja jako svrbe, najviše ih ima po telu i rukama. Preživljavanje šugaraca van domaćina zavisi od spoljašnje temperature i vlažnosti. Ženski paraziti i nimfe duže preživljavaju od mužjaka, a niža temperatura a veća vlažnost produžava njihovo preživljavanje na 10-15*C. Ženski paraziti i nimfe mogu da prežive 4-21 dan. KLINIČKA SLIKA Pseći šugarac tipično se pojavljuje na donjim partijama stomaka, na grudima i na nogama a gotovo pri svakoj infestaciji napadnuti su uši i laktovi. Bolest se širi brzo i može da zahvati čitavu površinu kože ali je površina leđa gotovo uvek pošteđena. Pas se neprestano češe. Pojačano češanje psa primećuje se u toploj sredini. Kako bolest napreduje i broj šugaraca raste, tako svrab postaje sve intenzivniji. Zbog upornog svraba pas je neraspoložen i bezvoljan. Kada se broj parazta u koži psa ustali, bolest može da traje mesecima i godinama. Kod većine obolelih pasa dolazi do uvećanja svih limfnih čvorova. Neki psi nikada nemaju klasične znakove infestacije. Oni se češu s vremena na vreme i imaju tek po neku leziju ili blago crvenilo. Kada se takav slučaj pseće šuge pojave, obično tada bude lečen pod pogrešnom dijagnozom. Kod mačaka pojavljivanje šuge je takođe tipično: obično se prvo javlja na vrhovima ušnih školjki da bi se zatim spustila na čitavo uho, njušku, očne kapke i vrat. Bolest se zatim širi na ekstremitete i stomak. Kao i kod šuge pasa, uporan svrab je prisutan, kako bolest napreduje površine bez dlake su sve veće i veće i pojavljuje se oticanje svih limfnih čvorova. DIJAGNOZA Dijagnoza kod obolelih pasa i mačaka se postavlja pregledom skarifikata kože. Međutim dijagnozu šuge je ponekada jako teško postaviti na osnovu pregleda skarifikata naročito ako bolest dugo traje ili ako je životinja već tretirana različitim šamponima, kupkama ili mastima. Zbog toga je vrlo važno da vlasnik veterinaru da što više podataka o trajanju oboljenja, o tome kakavu je terapiju do sada za svoga ljubimca koristio, da li vlasnik ima još neku životinju i da li su se kod druge životinje pojavili simptomi, da li su se kod vlasnika ili kod nekog drugog od ukućana pojavili kožni problemi... Postoje i pomoćne ali nespecifične metode za dijagnostiku šuge. U slučaju da je klinička slika šuge izražena a da veterinar pregledom kožnih skarifikata nije uspeo da pronađe šugarca, životinja se ipak podvrga tretmanu. Jedan od dosta pouzdanih metoda za dijagnostiku šuge je dobar odgovor tretrirane životinje na terapiju. Diferencijalana dijagnoza treba da isključi različite oblike alergija kao i druge vrste kožnih parazita. TERAPIJA Terapija treba da započne što pre je moguće, čim se postavi dijagnoza ili sumnja na infestaciju šugarcima. Bolest se vrlo brzo i lako širi naročiti u odgaivačnicama ili pansionima za pse i mačke. Osnov terapije je kupanje obolele životinje u rastvorima sredstava koje deluju na šugarce. U slučaju da životinja koja treba da se podvrgne tretmanu ima dugu dlaku, dlaku je neophodno ošišati. Bez obzira da li se šuga pojavila lokalno na telu životinje ili je bolest zahvatila veću površinu tela, čitava životinja mora da se kupa u propisanim rastvorima. Naročita pažnja mora da se obrati na predeo oko ušiju i očiju pacijenta. Koža je u ovim delovima obično jako infestirana, a oči se lako iritiraju rastvorima koji se koriste u tretmanu. Najčešće je potrebno da tretman pacijenta traje 4-6 nedelja. Svrab se najčešće intenzivira posle prvog tretmana kupkama ali se kasnijim tretmanima smanjuje i nestaje. Kod domaćinstava u kojima živi više pasa ili mačaka, sve životinje moraju da se podvrgnu tretmanu bez obzira da li pokazuju neke simptome ili ne. Parazit može da živi u spoljašnjoj sredini do 21 dana tako da pored životinja treba tretirati i sredinu u kojoj životinje borave, prostirke, ležajeve, smeštajni prostor... Ljudi kod kojih se simptomi nisu pojavili pre početka tretmana, simptomi ne bi trebalo ni da se pojave. Ako su simptomi bili prisutni, oni mogu da traju 7-14 dana ali nove lezije ne bi smele da se pojave. Pojava novih lezija na koži ljudi ukazuje da tretman pasa, mačaka ili njihove okoline nije dobro sproveden ili da je čovek bio zaražen ljudskim šugarcem koga je preneo na psa ili mačku. Vlasnici tada treba da se obrate ljudskom dermatologu. -------------------------------------------------------------------------------------------------- VAŠLJIVOST (Pediculosis) Vaške pasa i mačaka su mali kožni paraziti bez krila i bez očiju ili sa potpuno redukovanim očima. Vaške su specifične za vrstu domaćina. Čitav svoj život vaške provedu na svom domaćinu. Kratko vreme mogu da prežive i van domaćina što je vrlo značajno u prenošenju i širenju vašljivosti među životinjama. Vaške se sa životinje na životinju prenose najčešće direktnim kontaktom ali i indirektno preko zaraženih četaka, češljeva, opreme, prostirki za spavanje, podnih prostirki u smeštajnom prostoru... Jaja vašiju se čvrsto lepe za dlaku domaćina pa prilikom linjanja, jaja zajedno sa opalom dlakom postaju izvor infestacije za druge životinje. Razvojni ciklus vašiju, od jaja do odraslog parazita traje 14-21 dan. Postoje dva podreda porodice vašaka a to su vaške koje sisaju krv - Anoplura i vaške koje ujedaju - Mallophaga. Vaške koje sisaju krv domaćina imaju usni aparat prilagođen za sisanje krvi domaćina. Kada je u pitanju vrlo jaka infestacija, vaše mogu da izazovu ozbiljnu anemiju, pa anemijom izazvanu slabost i neraspoloženje obolele životinje. neke životinje čak mogu da postanu nervozne i zloćudne zbog hronične iritacije koje vaške izazivaju. Vaške koje ujedaju domaćina se pretežno hrane površinskim slojevima kože domaćina. Mallophaga vaši su aktivnije i viŠe se kreću pa samim tim i više iritiraju domaćina. Zbog povećane iritacije, domaćin se dosta češe što često rezultuje primetnim gubitkom dlake domaćina. Ove vaške mogu da budu i prelazni domaćini za jednu vrstu pseće pantljičare. Opisana je i infestacija pasa ljudskom stidnom vaši. Pas je obično bivao zaražen u slučaju kada je spavao u krevetu sa zaraženim vlasnikom, međutim, kod psa se simptomi infestacije ljudskom stidnom vaši ne manifestuju. Klinički znaci Vaši najčešće izazivaju izrazitu iritaciju domaćina, kao i intenzivno češanje domaćina. Vaši se u većem broju sakupljaju oko prirodnih otvora na telu domaćina, naročito oko anusa. Kod dugodlakih pasa i mačaka naročito mnogo vašaka se skuplja na "ućebanim" mestima u dlaci, i zato vlasnici dugdlakih životinja čija je dlaka sklona "ćebanju" (persijske mačke, avganistanski hrtovi, kokeri...) moraju da vode računa da se na "ućebanom " mestu ne pojavi kolionija vašiju . Vaši koje sisaju krv naročito su opasne kod mladih životinja jer kod njih mogu da izazovu ozbiljnu anemiju. Vaške koje sisaju krv slabo su pokretne tako da ih čovek lako može da primeti i uhvati. Za razliku od njih, vaške koje ujedaju se kreću dosta brzo pa ih je zbog toga teško primeti ili uhvatiti. Same vaši izazivaju nevelika oštećenja na koži ali perutanje kože koje izazivaju kao i upalu kože koja nastaje sekudarno zbog intenzivnog češanja domaćina su vrlo ozbiljan zdravstveni problem. Vašljivost kod mačaka po izgledu može da podseća na milijarnu upalu kože, pa da se pod tom dijagnozom pogrešno i leči. Kod pasa se vašljivost meŠa sa alergijskom reakcijom na ujed buve. Životinja zaražena vašima obično biva dovedena kod veterinara sa vrlo zapuštenom kožom i dlakom koje su bez sjaja, sa puno peruti, rana i krasta. Koža je obično i prljava, ućebana i loše održavana. Oko životinje se širi i neprijatan mirs koji može da podseća na užeglu mast. Ne retko, životinja zaražena vašima je nervozna, pa čak i agresivna zbog hronične iritacije koju paraziti izazivaju. Svi ovi simptomi upućuju da se vašljivost javlja kod životinja koje su zanemarene i neodržavane od strane njihovih vlasnika i koje se ne drže u optimalnim higijensko-sanitarnim uslovima. Čest problem su prenatrpane odgajivačnice gde se u jednom boksu drži veći broj pasa, ili kada se puno mačaka drži u manjem zatvorenom prostoru. U nekim slučajevima obolele životinje su bez simptoma ili se javlja blago perutanje i svrab koji ne utiču značajno na opšte stanje životinje. Ovakve životinje su značjni izvor infestracije za druge životinje i do širenja vašljivosti dolazi neprimetno. Vašljivost je obično izraženija i češća zimi, verovatno zato što životinje dobijaju gušću, bogatiju dlaku sa jakom podlakom, a i kontakti među životinjama su češći i bliži, pogotvu ako više životinja deli smeštajni prostor. Leti, visoka spoljašnja temperatura, kao i visoka temperatura kože domaćina može da bude smrtonosna za vaške. Dijagnoza Dijagnozu vašljivosti može da postavi i sam vlasnik pod uslovom da zna kako pseće i mačeće vaške izgledaju. Međutim ako vlasnik nije siguran koji je pronađeni parazit u pitanju, bolje je da potraži savet od veterinara da se ne bi dogodilo da ljubimac bude nepravilno ili pogrešno tretiran. Često se dešava da vlasnik ne vidi vaške, ili ne zna da ih prepozna, ili infestacija nije uvek toliko invazivna da se vaške lako mogu da pronađu. Zbog svih navedenih razloga bolje je da vlasnik odvede svog ljubimca na pregled kod veterinara koji će tačno da ustanovi koji je kožni parazit i pitanju. Kada ne može da pronađe parazita na koži, veterinar koristi druge dijagnostičke metode pomoću kojih postavlja tačnu dijagnozu. Kožne parazitske bolesti koje mogu da daju slične simptome su i šuga, "šetajuća perut", alergijska reakcija na ujed buve... Terapija Vaši pasa i mačaka dobro reaguju na većinu komercialnih preparata naprljenih za uništavanje spoljašnjih parazita životinja. Vlasnici infestiranih životinja ne bi trebalo na svojim ljubimcima da koriste ljudske šampone koji se koriste za uništavanje vašaka jer mogu da izazovu neželjene reakcije na koži pasa i mačaka. Potrebno je da se po dijagnozi vašljivosti tretiraju sve životinje u jednom domaćinstvu kao i smeštajni prostor, prostirke, nameštaj na kome životinja boravi, kao i da se poprave sve higijenske mere držanje životinje. Preporučuje se i redovno četkanje i rasčešljavanje životinja, a kod životinja kojima je dlaka ućebana, moraju obavezno pre ikakovog tretman da se ošišaju. Tretman protiv vašaka treba da se ponovi nekoliko puta u razmaku od po sedam dana. Izvor: od naših divnih kolega sa "Novak" klinike iz Beograda.

A ovo je maleni I dan nakon operacije vilice ❤🤗❤❤❤