Onaj ko ima oči da vidi i uši da čuje, može se uveriti da nema smrtnika koji je sposoban da sakrije tajnu. Ako su mu usta nema, on brblja vrhovima prstiju; izdaja curi iz svake njegove pore. Zbog toga je zadatak, da se učini svesnim ono najskrovitije u ljudskoj duši, lako rešiv. - Frojd

Mogu biti veoma šarmantni i biti pravi majstori obmane. Ipak, postoje neki signali koje možete uočiti već na početku veze, zbog kojih bi trebalo da vam se upali lampica za uzbunu.💡 Ukoliko primećujete neke od ovih znakova (klikni na link ispod ⤵️), čuvajte se! Ma koliko vam deluje vaš nov partner šarmantno, ranjivo, zaljubljeno, vaša ljubav ga neće promeniti!

Zvuči kao paradoks? "Slobodni smo da donosimo odluke, ali nismo slobodni da menjamo posledice naših odluka." - Ezra Taft Benson

#onoKad posle terapije postaneš "niko i ništa" 😂🤣😂

Neki ljudi su toliko toksični da u njihovom društvu treba nositi gas masku. Šta??? "Sramota" je reći tako nešto! Ti si sigurno preosetljiv/a! Upravo zato što je "sramota" reći tako nešto o tome se ćuti. Ćuti se o tome da neki ljudi truju svojim postupcima, rečima, pogledima, izrazom lica. Na žalost, toga ima. Ne rade oni to namerno. Ne umeju bolje i drugačije. Ali to i dalje ne umanjuje otrovnost njihovog prisustva. Ako se u društvu svih ljudi osećate otrovano, nesigurno, manje vredno, neadekvatno....verovatno je do vas i vašeg bazičnog osećanja nesigurnosti i manje vrednosti. To se efikasno rešava psihoterapijom. Ako se tako osećate u društvu samo nekih ljudi, verovatno nije do vas. To se efikasno rešava izbegavanjem kontakta sa tim ljudima. Ako to nije moguće, stavite "gas masku" u vidu podsećanja da nije do vas. I čim prije idite na "detoks" u društvo ljudi među kojima se osećate adekvatno i prihvaćeno. - J. Pantić

FROJD I PAS 🐶🐺 Malo je poznato da je Frojd, imao asistenta u svojoj kancelariji tokom psihoterapeutskih sesija sa pacijentima. To je bio pas, ženka rase čau-čau, po imenu Jofi (na hebrejskom "Lepa"). Kako sam piše u svojim beleškama, Jofi je bila od velike pomoći u radu sa pacijentima. U početku, Frojd je dovodio Jofi na terapiju kako bi njemu pružila podršku. Tvrdio je da se oseća opuštenije kada je pas u njegovoj blizini. Ubrzo je primetio da prisustvo psa ima pozitivan uticaj i na pacijente, a pogotovo na decu i adolescente, koji su se radije otvarali u prisustvu Jofi i lakše razgovarali o teškim temama. Savremena istraživanja i studije su ovu njegovu tvrdnju potvrdile. Prisustvo psa ima umirujuće dejstvo na čoveka. Frojd je verovao da psi imaju posebno čulo koje im omogućava da osete kako se čovek oseća, pa je Jofi imala zadatak da mu ukaže da li je pacijent uznemiren. Kada bi pacijent ušao u sobu, a Jofi sela pored Frojdove stolice znači da je pacijent opušten, a ako bi se smestila na drugi kraj sobe znači da je pacijent napet. Pazila i na vreme. Kada Jofi ustane i krene ka vratima od sobe, znao je da je kraj sesije. Jofi nije bila samo kolega tokom terapije. Poveo je psa sa sobom u London bežeći od rata, gde mu je bila podrška u poslednjim danima pred smrt. Jofi je bila Frojdov najbolji prijatelj. :) izvor: http://logolab.rs/sigmund-frojd-i-njegov-pas/

Karl Gustav Jung objašnjava razliku između opažaja i intuicije na primeru svoja dva pacijenta. Naravno, pacijenti su muškarac i žena ;)

Nije baš da želimo da vam razbijemo iluzije i sećanja na detinjstvo, ali posle ovog teksta, obećavamo da ćete drugačije razmišljati o bajci "Lepotica i zver" 👸😈

10. OKTOBAR – SVETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJA Institut za javno zdravlje Vojvodine obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja pod sloganom „Osloni se na mene sad ti“. Ovim sloganom žele da ukažu na to da se mentalno zdravlje ne tiče samo pojedinca, već da to koliko ćemo dobro funkcionisati zavisi i od toga koliko nam je bogata socijalna mreža, koliko smo kao zajednica pobedili stigmu koja prati traženje psihološke pomoći i ljude koji imaju psihološke probleme, kao i koliko kao društvo brinemo o ljudima koje je zadesila nesreća, koji su zbog svojih životnih okolnosti ostali sa strane, na margini. Kampanja se bavi socijalnim aspektima mentalnog zdravlja, odnosno razvijanjem poverenja, empatije, skladnih, solidarnih i humanih odnosa među ljudima koji su se pokazali kao veoma važni zaštićujući faktori, kako za mentalno tako i opšte zdravlje ljudi. Posebna pažnja ove godine posvećena je temi poverenja. Poverenje čini samu srž izgradnje bliskih i solidarnih odnosa među ljudima i predstavlja važan resurs za (mentalno) zdravije društvo. Prema istraživanju Svetske studije vrednosti (World Value Survey), poverenje u druge ljude i institucije u Srbiji je na veoma niskom nivou. Na primer, 32% ispitanih ne veruje svojim komšijama, 18% njih ne veruje ljudima koje zna lično, dok samo 29% njih veruje tim ljudima potpuno; 76% njih ne veruje ljudima koje je sreo po prvi put, 45% ne veruje ljudima druge religije, 44% ne veruje ljudima druge nacionalnosti. Što se tiče institucija, ljudi u Srbiji najviše poverenja imaju u crkvu (59%) i vojsku (50%), dok je poverenje u ostale institucije na veoma niskom nivou (mediji - 20%, televizija - 18%, radnički sindikati - 17%, političke partije - 12%, pokret za pravo žena - 37%, itd).

Klijent koji uvek zna kada je kraj seanse ;)🐦

PRIČE SA PSIHOTERAPIJE :) Često se ljudi plaše osude javnosti, toga da će "svi reći“ nešto loše o njima. Retko preispituju ko su ti „svi“. Kada stvarno preispitaju čijega se to mišljenja boje, često su to potpuno nebitne osobe u njihovom životu. Jedan klijent je i mene i sebe slatko nasmejao na tu temu. To što smo otkrili bilo je, u isto vreme, i tragično i paradoksalno smešno. Došao je sa žalbama kako ne može da spava, budi ga stalno neka anksioznost, osećaj da će se nešto strašno desiti. Počeli smo da preispitujemo šta bi moglo biti to strašno u realnosti. Bio je veoma uspešan, imao nekoliko stabilnih privatnih kompanija, materijalno obezbeđen da bi mogao lepo da živi i kad ništa više ne bi radio do kraja života. U dobrom braku, troje dece, petoro unučadi, sve kako treba. Pa, šta bi to tako strašno moglo da se desi da ga budu svaku noć? Te misli, kada se probudi, uvek su vezane za posao, za strahovanja da će propasti, iako mu to racionalno deluje nemoguće... „Verujete da ste materijalno osigurani čak i ako vam propadne posao. Šta bi se to drugo strašno moglo desiti?“, pitao sam ga. „Pa, onda bi svi rekli da sam škart, bio i ostao škart, nesposoban...“, uzdahnuo je duboko. „Koji su to svi?“, pitao sam ga, „ko vam je pred očima kad zamišjate tu katastrofu?“ „Pa, ne znam. Nisam razmišljao o tome konkretno. Moji ukućani ne bi to rekli, ni prijatelji, ni poslovni partneri koji me cene... Ko mi je pred očima? Hm...“ zašmurio je i pogledao u sebe. „Komšnica Fatma iz mog sela, ali ona je umrla još pre dvadeset godina. I komšinica Mirsada, mada je i ona umrla odavno. Niko više.“ „I vi se budite svaku noć u strahu od mišljenja dve mrtve babe?!“, prozborio sam začuđeno, suzdržavaju ći se da ne prsnem u smeh. „Bože, kakav idiotizam!“, uzviknuo je, a onda počeo da se grohotom smeje, od srca, sa očitim olakšanjem kao da mu je neki kamen pao sa tog srca. I ja sam prasnuo u smeh zajedno sa njim i smejali smo se bar deset minuta. Kad je prestao smeh, rekao mi je: „Bolan, moram ti ispričat tu priču, jer ova glupost ima svoju predistoriju...“. Ispričao mi je kako je rođen u nekom selu u Bosni, i kako je sa 11 godina imao „napad epilepsije“. Odveli su ga u Sarajevo gde je načelnik neke bolnice od oka, bez ikakvog snimanja EEG-a dao dijagnozu epilepsija. Od tada pije lekove do dan danas. Kada su se vratili čuo je razgovor između njegove majke i dve komšinice (to je tada bio njegov svet, javno mnjenje, „svi“) u kojem su je one sažaljevale jer joj je dete škart, izražavale bojazan da „ništa od njega neće biti,da se neće ni oženit“. Prorekle su mu sudbinu. Kasnije se u životu žestoko borio protiv te prorečene sudbine, ali u stalnom strahu da se ne obistini proročanstvo dve velike „Suđaje“. Kako se u svojoj praksi bavim i neurofidbekom, snimio sam mu i EEG i video moždane talase koji talasaju kako treba, bez ikakvih devijacija. Rekao sam mu, malo šaljivo: „Slušaj, bolan, ja vidim da tebi mozak radi ko švajcarski sat, i ako ti imaš epilepsiju, imam je i ja. No, pošto nisam neurolog i ne mogu da dajem takve dijagnoze, preporučio bih ti da odeš kod jednog mog poznanika neurologa da te on malo slika.“ Prihvatio je. Neurolog je utvrdio da nema nikakve indikacije za epilepsiju i da je uveren da je nikada nije ni imao. Uvrnuto, zar ne!?. Presipitajte i vi ko su ti „svi“ u vašem doživljaju. - psihoterapeut Nebojša Jovanović

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su. - Herman Hese