Ако хоћеш да помогнеш Цркви онда је боље да гледаш да поправиш самога себе, него да гледаш како да поправиш друге. Ако исправиш себе одмах се исправља један делић Цркве. Кад би, разуме се, сви тако чинили Црква би блистала. Али данас се људи баве свим и свачим осим самима собом, јер бављење собом захтева мукотрпан труд а бављење другима је врло лако. Ако бисмо се позабавили исправљањем самих себе и више се окретали унутрашњем него спољашњем деловању, дајући првенство божанској помоћи, више и боље бисмо помогли другима. Поврх свега задобили бисмо унутрашњи склад који нечујно помаже душама које сусрећемо, јер унутрашње духовно стање невидљиво показује врлину душе и мења друге душе. Старац Пајсије Светогорац

Умрла мајка јавља се свештенику и упућује га да исповеди и причести њеног сина Ово се догодило у Москви 1923. године. У једној московској цркви завршавала се служба Божја, коју је служио свештеник недавно премештен из унутрашњости. При крају службе, међу последњима, пришла је да целива крст и једна дама у црнини. После целивања крста, она се обрати молбом свештенику да пође ради исповести и причешћа једног болесника. Њему је рђаво и он преживљава своје последње часове. Свештеник се почео изговарати да је заузет пословима у цркви и предложио јој да упути другог свештеника, свога колегу. Али је она упорно захтевала да баш он пође, и он је, најзад, пристао. Замолио је свога колегу да посвршава и његове послове и кренуо је. Полазећи, он се обрати дами, која је чекала, хоће ли и она са њим. - На жалост не могу, одговорила је она. Ја ћу вам написати адресу, то није далеко одавде. После тих речи она је из торбице извадила малу оловку, од старог коверта оцепила парче папира и на обратној страни написала адресу. Кроз четврт сата свештеник је био пред зградом. То је раније била мала гостионица, сада претворена у прихватилиште партијске омладине из унутрашњости. У адреси је био назначен и број собе. Свештеник се обрати вратару за обавештење, и овај му одговори да такво лице постоји и упути на одговарајући број собе. Кад је свештеник закуцао на врата, изнутра се чуо глас да уђе. Свештеник је ушао и зачудио се. Соба је била велика и празна, без болесника. Иза писаћег стола подигао се и пошао му у сусрет младић од својих 20-22 године. После поздрава, свештеник је запитао где је болесник. - Овде нема никаквог болесника, одговорио је младић. - Извините, мене су овамо упутили да исповедим и причестим тешког болесника, рекао је свештеник. - То је очигледна грешка. Како се зове тај болесник? Запитао је младић. Свештеник му је рекао име болесника. - То сам ја, одговорио је младић са осмехом. Неко је хтео да се нашали и са мном и са вама. Изволите сести, рекао је младић и услужно понудио свештенику столицу. То је несумњива погрешка, наставио је да говори младић. Седајући поред писаћег стола, свештеник је случајно лактом закачио на столу рам са сликом и оборио себи у крило. Збуњен овим што је учинио, он је пожурио да подигне рам и да га стави на сто. Том приликом је погледао на слику и у особи која је на њој била препознао даму коју је видео у црнини и која га је упутила овамо. - То је она. Та жена је пре пола сата била у цркви. Она ме је упутила овамо, рекао је брзо и радосно свештеник. - То не може бити, спокојно је одговорио младић. То је слика моје мајке, а она је умрла пре годину дана. - Не, истина је, погрешке не може да буде, наставио је свештеник. Она је била у цркви и ја сам разговарао са њом. Она ме је молила да дођем овамо. - Та дама вам је дала моју адресу? запитао је младић. - Да, она је написала вашу адресу, одговорио је свештеник, и пружио младићу парче папира са адресом. Младић је узбуђено узео папир. У том часу лице његово добило је израз крајње забуне и страха. Лице је прекрило мртвачко бледило, а чело облио обилан зној. - Да, то је рукопис моје мајке, рекао је младић једва отварајући уста. Он је седео загледан у папир. Његово тело почело је да дрхти. Наслонио је главу на руке и затворио очи. Настала је мучна тишина. Њу је прекинуо свештеник, дижући се. - Ја сам спреман, рекао је младић, пренувши се. Приступите исповести. Свештеник је умиривао младића, који је за све време исповести плакао и ућутао тек пред причешћем. Кад је свештеник отишао, младић се из своје собе, која је била на првом спрату, спустио код другова у приземљу и испричао им шта се збило. Подигла се велика галама, распра, исмевање, пребацивање. Неки су захтевали да се свештеник одмах пронађе и ухапси. Други, разумнији и уздржљивији, умиривали су плаховите другове. У тим расправама није учествовао само он, који је сео и спустио главу на руке, као да је веома уморан. Кад се галама после неколико минута стишала, неки другови пришли су му и позвали га, али се он није одазвао. Био је мртав. У његовој згрченој шаки нашли су папир са његовом адресом. Оловком исписан текст на папиру бледео је и губио се на њихове очи и од њега је остало само неколико тачака. Свештеника су одмах ухапсили, под сумњом да је младића отровао. Али лекарска комисија, која је извршила одбукцију леша, нашла је да је младић умро од тешког срчаног обољења (Варшавски лист „Слово“ за 1932. год.).

Велики Четвртак... Велики Петак... Велика Субота. Све велико и све страшно. Шта се то збива на земљи? Људи неће Бога, људи хоће да истерају из тела Сина Божјег, Господа Христа! Ава Јустин

Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Наjрадосниjи Празниче моj, што ми се приближуjеш са сунчаним осмеjком. Свети Владика Николаj