Manastir Krupa je osnovan 1317 g. Osnovali su ga monasi iz istoimenog manastira na Vrbasu u blizini današnje Banjaluke.Izgradnju je pomogao kralj Milutin. Манастир Крупа налази се у подножју планине Велебит, на граници Лике и Далмације, на ријечици Крупи, притоци Зрмање. Манастирска црква посвећена је Успењу Богородице.
Најстарија историја некада славног манастира Крупе недовољно је позната и испреплетана легендама, из којих је тешко разлучити поуздане и провјерљиве чињенице. Њега су, како се наводи у записима насталим у неколико прошлих вијекова, основали 1317. године уз помоћ краља Милутина, монаси из Босанске Крупе, чији се манастир налазио близу ушћа ријеке Крупе у Врбас, а који су се доселили овдје. Да ово највјероватније није само легенда говоре нам историјске и политичке прилике на овом подручју. Пажњу и материјалну помоћ манастиру Крупи указују и српски владари Стефан Дечански и Душан у вријеме чије владавине је манастир обновљен, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином.
Година 1502. биће почетак вишевјековног страдања и обнављања манастира и православног народа око њега, а ово је уједно и први сигуран податак који нам говори да је манастир морао постојати бар крајем 15. вијека.
О манастиру Крупи у периоду под турском влашћу, зна се јако мало. Познато је само то да су били чести турски напади и зулуми, проузроковани највише тим што су наши монаси имали учешћа у бунама и организованом отпору народа против Турака, нарочито у периоду под управом пећког патријарха Јована (1592-1614).

Када је дошло до обнове Пећке патријаршије, она је успјела да под своје окриље окупи све Србе. Бригу о цркви у копненом дијелу Далмације у патријархово име водили су дабробосански митрополити, који су својој титули додавали још „клишки и лички“, а нарочито су истицали титулу „егзарха цијеле Далмације“. Њихово средиште било је у манастиру Рмањ у западној Босни. Тада долази до процвата умјетничке активности, подижу се и обнављају цркве, насељавају напуштени манастири, набављају се нова умјетничка дјела, богослужбене сасуди и књиге, а 1615. године митрополит дабробосански Теодор основао је у манастиру Крки богословију. То је прва организована школа у Српској цркви.
Крајем 16. или прелазних година из 16. у 17. вијек и манастир Крупа је био у повољнијим условима, кад је себи могао приуштити скупе иконе, сликане руком јереја Јована Апаке, у то вријеме једног од најбољих венецијанских сликара критског поријекла. На њима су приказани Свети арханђел Михаило, Богородица Одигитрија, Христос Цар царева и Велики архијереј и Свети Јован Претеча, али данас ове иконе припадају манастирској ризници, а на иконостас су постављене њихове копије.
Почетком XVII вијека, црква манастира Крупе је и живописана, али убрзо послије страдања манастира 1620. године, ове фреске су прекречене. Испод дебљег слоја креча, пронађене су 1966. године, само на зидовима старе првобитне грађевине, а то је данашњи наос. Одмах по откривању, фреске су приписане Георгију Митрофановићу, несумњиво најизразитијем представнику српског сликарства, у вријеме под турском влашћу, чијом појавом почиње посљедња велика епоха поствизантијске умјетности на нашем простору. Митрофановић је био велики стваралац свестране и изузетне обдарености, образованости и продуктивности, који је својим препознатљивим сликарским рукописом надградио темељ средњовјековног српског сликарства и обогатио српску баштину. Он је у Крупу дошао као већ формиран сликар, остваривши претходно више развијених фреско цјелина и икона у црквама и манастирима обновљене Пећке патријаршије. Иако слабо очуване, Митрофановићеве фреске, које су највјероватније настале под покровитељством патријарха Пајсија, представљају изузетну вриједност и говоре о значају који је тај манастир имао током прошлих вијекова.